Религија vs психотерапија. Да ли је могућа синтеза?

Од аутора: Инспирисано личним искуством поклоничког путовања и насталих унутрашњих промена.

Околности су се сложиле тако да сам пре извесног времена, тада сам већ била практикујући психотерапеут, отишла на поклоничко путовање, хришћанску ескурзију по светим местима Русије.
Никада нисам била велики верник, у цркву сам ишла веома ретко, чак ни молитву Оче наш нисам знала сву напамет, већ само првих неколико речи.
Али у том периоду мог живота је код мене наступила криза, мучио ме је губитак смисла живота, кривица за смрт недавно преминуле вољене особе, и већи део мог живот ми је изгледао као узалуд протраћен. Уз све то, догодио ми се и лични женски неуспех, који ме је сасвим докрајчио. И самом психотерапеуту је била потребна помоћ. Ситуација, наравно, није претила самоубиством, али не мери се само тиме дубина кризе?

А онда сам случајно на Интернету наишла на оглас да се организује обилазак светих места. Маршрута је била Покров-Муром-Дивјево. Након читања описа екскурзије осетила сам да „морам да идем“. Зашто, због чега, којим поводом – нисам могла да нађем одговоре на сва та питања, али имала сам осећај да ме непозната сила подстиче да идем. Иста та непозната сила натерала је мене, стару сову, да устанем у пет сати ујутро на дан поласка и да пођем на други крај Москве. У исто то време, рационални део мозга је хтео да експлодира питајући се „где ја идем? Зашто? Шта ћу тамо да радим?“, и – налазећи се већ у аутобусу „Шта ја овде уопште радим?“ Нарочито је ово питање засврбело мој мозак када се водич, био је то православни водич, понудио да прочитамо молитву Оче наш пре пута, и цео повелики удобан аутобус капацитета од 40 људи почео је да се моли. У крајњој мери молиле су се две жене са суседних седишта које сам јасно чула, а које су изгледале сасвим пристојно. Молитве су биле подељене свима у штампаном облику. Од детињства сам знала како да не подлегнем инстинкту гомиле и заиста сам у животу изражени не-конформиста, зато се и нисам молила, а питање „у шта сам се ја ово уплела?“ придружило се гомили других питања. А онда је водич одједном одговорио на сва питања која су ме мучила, једноставно назвао је све нас, људе који су седели у аутобусу, ходочасницима. Испоставило се да ово није само излет по светим местима, ово је ходочашће, и то хришћанско. А онда је водич додао да обично људи не иду на таква путовања тек тако, да по правилу имају неке циљ, жељу да преиспитају нешто у свом животу, да пронађу одговоре на питања која их муче. Тачно је погодио моје стање. И одлучила сам да се опустим и да се препустим вољи догађаја, и да следујем правилима тог друштва у којем сам се нашла. Молимо се, значи, молимо се. Присуствујемо служби, значи, присуствујемо служби.
Прво заустављање аутобуса било је у граду Покров, Свјато-Веденски Островски манастир, затим смо отишли у манастир Свете Тројице до моштију Св. Петра и Февроније, а крајња станица била је Дивјево, са зеленим и белим храмовима, као и добро позната Канавка. Путовање је требало да се заврши купањем у освећеном извору Серафима Саровског.
Нећу описивати предивна живописна места, природу и људе које сам упознала, иако је то посебна тема за дискусију. Ти људи живе у хармонији са собом у свом свету, бар што се тиче оних које сам успела да упознам. Али овде сада не желим о том да пишем.

На том путовању сам први пут у животу наишла на оно што је Јунг описао као искуство „нуминозности“ – религиозно и мистичко искуство које ме је у потпуности обузело и окренуло моје сазанање, и сва моја даља перцепција света почела је да се гради узимајући у обзир ово искуство, и то тако, да су ме од тада престала да брину питања о смислу, бесмислу живота, неуспеси у личном животу, проблеми на послу и, уопште, животне невоље. Не, не у смислу да су та питања потпуно исчезли. Да ме брину, брину ме, али не захватају ме тако снажно и исцрпљујуће. У једном тренутку сам осетила присуство нечег ВЕЛИКОГ, ВЕЋЕГ, много ВЕЋЕГ од било чега на земљи. И истовремено, осећала сам потпуну сигурност и исправност свега што ми се дешава и што се икад догодило, и што ће се догодити.
Рационални мозак се периодично цинично пробијао у моја проживљавања, покушавајући да рационализује, научно објасни и осмисли оно што сам осећала. То је отприлике овако изгледало: „Па да, молитва помаже тако што отвара приступ несвесним ресурсима. Црквена служба је само пример колективног транса који појачава индивидуално искуство. Да, Ериксон је одавно приметио да је стање транса неопходно за дубоке унутрашње промене. Да, само за све то и даље нема рационалног објашњења“. И када ми је успевало да искључим све рационално, овај осећај сам проживљавала у свој пуночи, са сузама и потпуним унутрашњим покојем.
Посета сваком месту, наравно, била је праћена одређеним ритуалима. Молитва (на пример, на Канавки је било потребно прочитати 150 пута молитву Пресветој Богородици, док ходате њоме од почетка до краја) после чега од Више силе можете да тражите да вам испуни ваше најскривеније жеље.
Извршивши све ритуале, средином другог дана путовања, уследио је завршни акорд – купање у светом извору, у коме је температура била око три степена (отприлике, као када се прокопа лед). И ја, окорело зимогрозно маче, учинила сам то што никада нисам очекивала од себе. Ето шта значи огромни колосално искуство и ресурси стечени у та два дана.
Све у свему, то религиозно путовање је за мене било веома терапеутско. Почевши од чињенице да су ме оставили на миру (на колико дуго – не знам) – питања о смислу сопственог постојања, завршавајући огромним спокојством и уверењем да је у мом животу све у реду, тачно онако како и треба да буде.
Враћајући се са ходочашћа, нисам постала хришћанка у пуном смислу те речи – ни јутарње/вечерње молитве, ни одлазак у цркву строго једном недељно са исповешћу и причешћем – не, ништа од тога, али… много тога се изменило у мом унутрашњем животу… У најмању руку, појавила се смиреност која ми раније није била својствена.
Моје лично мистичко искуство толико ме је поразило да сам почела детаљније да проучавам ту тему, између осталог сам пажљиво прочитала шта је Јунг писао о религији. Укратко, својим речима да пренесем Јунгово мишљење о религији. Он је говорио да су религија и Бог важни архетипови у колективном и индивидуалном несвесном и да они проналазе своје место у животу сваке особе. Међутим, због особености савременог друштва, сам Бог не заузима увек место Божанског у човеку. Оно што се сада често дешава јесте замена појмова, када се обожава неки део човековог живота. Новцу, моћи, љубави, детету, породици итд. додељује се божански значај и човек почиње да им се клања. Пут до Самости (индивидуалности), према Јунгу, немогућ је без мистичког искуства божанског, без давања религији и Богу одвојеног места у човековом животу.
На тај начин сам пронашала потврду оном што сам сама проживела, да религиозно искуство у развоју индивида делује изузетно терапеутски.
Међутим, постоји огроман јаз између савремене психотерапије и савременог хришћанства. И поставља се питање, ако је религиозно искуство толико терапеутско, како се оно може комбиновати, сјединити са садашњом психологијом и да ли је то уопште могуће? А овај јаз је заиста огроман.

poznajsebe