Шта је горе: шала или грдња

Два греха, гледајући споља супротни један другоме - засмијавање и псовање - имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи. Шале и псовке чине карикатуру од човека. У свакој шали је исмејавање над људском личношћу, њено понижавање, тежња да се замени његово лице наказним лицем, као у кривим огледалима, које су показивали у циркуским шатрама. У шали ишчезава човеков лик као слика Божија. А заједно са неуважавање пропада љубав. Ако за време плача, човечје срце омекшава, онда за време шале оно постаје тврдо као камен. За време шале и смеха човечији ум се замрачује, он не може да мисли о нечем високом и светом, он тражи наказност у другима. Шала је радовање о томе што је човек, лик Божији, обучен у одећу обрнуту наопачке. Први лакрдијаш је био Хам, који се насмејао над наготом оца, а још раније демон, који се насмејао над падом првостворених људи. Не називају узалуд демона лакрдијашем и често га сликају у одећи кловна. Шала је кратак приступ хистеричном нападу, код кога се човек ослобађа некакве енергије која се накупила у човековој души. Он као да је избацује ван у лице другога, као плеву. Тиме он као да снима противрјечности које су се накупиле у његовој души. То избацивање енергије које је повезано са помраченим спознањем доноси варљиво олакшање, али у суштини, то је олакшање исте природе као и непристојне речи, то јест на рачун понижавања другога, код човека се јавља илузија свога властитог достојанства. Кажу да се од шале побољшава расположење, то је лажно. Послије дуготрајних шала и смеха човек осећа опустошеност. Примећено је да се карикатуристи и кловнови у своме личном животу одликују суморним и раздражљивим карактером, а често и нападима црне меланхолије, тако да су шале и смех главни понори душе у којима се гаси свјетлост ума и ишчезавају духовне силе. Када човек саслушавши туце анегдота и духовно се исмијавши над њима, нађе на молитви, онда ће јасно увидети безобличје своје душе. Постоји психолошки комплекс шаљивџије, који свуд и увек тражи неодговарајуће и ружноћу; за њега је читав живот -стални парадокс. Кад се не шали у току једног часа, онда осећа некакво унутарње незадовољство, као пијаница лишен алкохола или наркоман који је остао без наркотика, као да му некакве силе раздиру душу изнутра. Њему, у пуном значењу те речи, постаје лоше. Почиње да се шали са таквом ревношћу са каквом гладан наваљује на храну. Човек се толико навикне на шалу да му је збијање шала готово махинално. У његовој подсвести врши се траже се шале. Он се шали чак неочекивано са самим собом. Када такав човек почиње да се шали, шала се код њега временом претвара у свемогуће. Навика га гони да тражи накарадне асоцијативне ликове, као неку од опонашајућих молитвених речи. Ђаво воли и цени шале. То је невидљиви регистар оне кловнијаде која се догађа у човековом уму. Најстрашнија посљедица греха је у томе што он удаљава од душе благодат Светога Духа. Нигде на иконама нису представљени свети који се смију, јер смех лишава човека самосазнања, а шале - покајања. Зато се ђаво често слика са искеженима зубима. У време паганских прогањања Цркве лакрдијаши и кловнови су представљали антихришћанску силу; за групу имали су онакав исти значај у својим уличним парадама на хришћанство, као пагански философи на античку интелигенцију. Чак и више: од тога лишити човека страхопоштовања - значи одузети му Бога. Понекад су пагански владари узајмљивали лакрдијаше и глумце, да би ови парадирали и исмевали мучење хришћана за време казне. Подлост се увек труди да велико претвори у смешно. Господ је рекао:

Август 11, 2021 - 17:09

0 10

Два греха, гледајући споља супротни један другоме - засмијавање и псовање - имају много заједничког. Свети Јован Златоуст, говорећи о погубности ових грехова које оскрвњавају душу човека, упоређује језик лакрдијаша и псовача када почињу да се боре, са руком намазаном ђубретом, којом човек хоће да додирне хитон Господњи. Шале и псовке чине карикатуру од човека. У свакој шали је исмејавање над људском личношћу, њено понижавање, тежња да се замени његово лице наказним лицем, као у кривим огледалима, које су показивали у циркуским шатрама. У шали ишчезава човеков лик као слика Божија. А заједно са неуважавање пропада љубав. Ако за време плача, човечје срце омекшава, онда за време шале оно постаје тврдо као камен. За време шале и смеха човечији ум се замрачује, он не може да мисли о нечем високом и светом, он тражи наказност у другима. Шала је радовање о томе што је човек, лик Божији, обучен у одећу обрнуту наопачке. Први лакрдијаш је био Хам, који се насмејао над наготом оца, а још раније демон, који се насмејао над падом првостворених људи. Не називају узалуд демона лакрдијашем и често га сликају у одећи кловна. Шала је кратак приступ хистеричном нападу, код кога се човек ослобађа некакве енергије која се накупила у човековој души. Он као да је избацује ван у лице другога, као плеву. Тиме он као да снима противрјечности које су се накупиле у његовој души. То избацивање енергије које је повезано са помраченим спознањем доноси варљиво олакшање, али у суштини, то је олакшање исте природе као и непристојне речи, то јест на рачун понижавања другога, код човека се јавља илузија свога властитог достојанства. Кажу да се од шале побољшава расположење, то је лажно. Послије дуготрајних шала и смеха човек осећа опустошеност. Примећено је да се карикатуристи и кловнови у своме личном животу одликују суморним и раздражљивим карактером, а често и нападима црне меланхолије, тако да су шале и смех главни понори душе у којима се гаси свјетлост ума и ишчезавају духовне силе. Када човек саслушавши туце анегдота и духовно се исмијавши над њима, нађе на молитви, онда ће јасно увидети безобличје своје душе. Постоји психолошки комплекс шаљивџије, који свуд и увек тражи неодговарајуће и ружноћу; за њега је читав живот -стални парадокс. Кад се не шали у току једног часа, онда осећа некакво унутарње незадовољство, као пијаница лишен алкохола или наркоман који је остао без наркотика, као да му некакве силе раздиру душу изнутра. Њему, у пуном значењу те речи, постаје лоше. Почиње да се шали са таквом ревношћу са каквом гладан наваљује на храну. Човек се толико навикне на шалу да му је збијање шала готово махинално. У његовој подсвести врши се траже се шале. Он се шали чак неочекивано са самим собом. Када такав човек почиње да се шали, шала се код њега временом претвара у свемогуће. Навика га гони да тражи накарадне асоцијативне ликове, као неку од опонашајућих молитвених речи. Ђаво воли и цени шале. То је невидљиви регистар оне кловнијаде која се догађа у човековом уму. Најстрашнија посљедица греха је у томе што он удаљава од душе благодат Светога Духа. Нигде на иконама нису представљени свети који се смију, јер смех лишава човека самосазнања, а шале - покајања. Зато се ђаво често слика са искеженима зубима. У време паганских прогањања Цркве лакрдијаши и кловнови су представљали антихришћанску силу; за групу имали су онакав исти значај у својим уличним парадама на хришћанство, као пагански философи на античку интелигенцију. Чак и више: од тога лишити човека страхопоштовања - значи одузети му Бога. Понекад су пагански владари узајмљивали лакрдијаше и глумце, да би ови парадирали и исмевали мучење хришћана за време казне. Подлост се увек труди да велико претвори у смешно. Господ је рекао:

Прочитај више на Пријатељ Божји...