Свака рана може постати пут вашег спасења

Морамо држати рану отвореном по сваку цену. Немојте журити да ставите лажне лекове на њу. Не скривајте је испод свог менталног тепиха. Нека празнина виче, нека жуди за својим испуњењем. Реците - „Не могу да је поднесем“, „Нешто ми недостаје“, „Тражим нешто“. Немојте се плашити болних емоција. Останите гладни, тек тада ћете наћи храну. Ова глад, жеђ, недостатак су тако стварни. Можда је то најаутентичнији део вашег постојања. Рођени сте за Целину, нисте испуњени делимичним, малим и минималним. Ви сте створени за бесмртност, смрт вам не пристаје. Нека се чује овај вапај, нека растргне створења вашег психичког неба. Нека вас глад и жеђ вашег постојања доведу до истине. Нека ископају у вама путеве до ње. 

Свака рана може постати пут вашег спасења. Односно, начин да се живот другачије види. Јер обично кроз ране другачије видимо свет и живот. Катастрофа је та која поставља нови почетак. Како каже наш Христос, морате изгубити да бисте нашли. Потребно је да ти недостајем да би ме потражио. Нешто мора да умре да би васкрсло.

Тај дубоки недостатак у душама свих нас, та празнина која захтева пуноћу, покреће степенице нашег живота. Увек је иза сласти раја некада постојала  горчина пакла. Зато не журите да извадите нокат из ране, још мало док не замирише Васкрсење.

о.Х.Пападопулос

facebook.com