Светоотачко богословље као чување аутентичног лика Христовог

Светоотачко богословље као чување аутентичног лика Христовог
“Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. 
 
 
У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом.
 
После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“
 
Луча, 2006, стр. 422