Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић): Проблем смрти у хришћанској онтологији

Август 14, 2020 - 21:32

0 152

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић): Проблем смрти у хришћанској онтологији

Смрт је суштински проблем не само за човека већ и за свако биће које постоји на земљи. Свака људска активност, све што човек чини има иза себе страх од смрти и тежњу да се смрт победи и превазиђе. Чак и зло које чине људи често је мотивисано циљем да се њиме превазиђе смрт и живи вечно. Уосталом, грех у хришћанском схватању није ништа друго до акт којим човек жели да победи смрт и живи вечно, али то не постиже. Сам живот, само постојање није просто позитивна категорија, већ и негациона. Живети, постојати значи стално побеђивати и избегавати смрт. Није случајно што живот констатујемо — тј. постајемо свесни да живимо, у пуном смислу ове речи — онда кад избегнемо смрт и кад год сагледавамо живот из перспективе смрти.

Све људске философије, као и религије, имају своје корене, узроке настанка, у проблему смрти, тј. полазе од проблема смрти и теже да га реше. Почеци јелинске философије се темеље на констатацији о пролазности и пропадљивости бића. С обзиром на то да сва бића пролазе и умиру, главно питање јелинске философије, од кога она почиње, јесте: шта је истина бића? Проблем нестајања конкретних бића, тј. њихова смрт, ставио је старе јелинске философе пред питање: како можемо говорити о истинитости једног бића ако оно умире, ако нестаје? Уколико је све што постоји пролазно, смртно (ако све тече, τά πάντα ρεῖ, како каже философ), што се у природи и види, шта је то истинито у нама, у свету у коме живимо?

Постављено питање није академско, већ изражава врло сложен проблем, који се не тиче само питања смрти у контексту нашег вечног постојања него и нашег односа према свету у коме живимо. Ако је тај свет пролазан и ако су бића смртна, а самим тим лажна, онда је то велики проблем за живот у таквом свету. Човек мора претпоставити да постоји истина бићâ, да постоји нешто у бићима што не пролази и самим тим их чини истинитим, да би могао да има однос према њима. Дакле, основни проблем философије је смрт и пролазност бића. Отуда се јелинска философија, пре свега, бавила питањем онтологије, питањем истине бића и његове смрти — и на њега је дала свој специфичан одговор.

Хришћанска теологија такође полази од проблема смрти и на јединствени начин нуди решење овог проблема. О овоме најречитије сведочи чињеница да је хришћанство вест о васкрсењу Христовом, вера у победу живота над смрћу. Наравно, хришћани су на постојање, тј. на истину бића, а самим тим и на проблем смрти, гледали другачије него јелински философи и зато је и њихов одговор на овај проблем другачији.

У нашем савременом свету као да проблем смрти не постоји. Савременом човеку западноевропске цивилизације умирање, односно смрт, чини нам се, не представља никакав проблем. Савремена цивилизација, штавише, као да заговара нихилизам као крајњи исход историје. Наша западноевропска цивилизација је породила атеизам и прогласила је Бога мртвим (уп. Ничеова дела), тј. себи је поставила за крајњи циљ нихилизам. Савремени философи и мислиоци се пре баве промишљањем о квалитету живота, а не о његовој дужини, вечном трајању. Ако се и говори о смрти као проблему, третира се као психолошки, а не као онтолошки проблем. Међутим, да ли је то тако, да ли нас умирање плаши само као психолошки процес?

Ставу да је смрт ствар психологије готово да су се приклонили и сами хришћани. За већину савремених хришћана смрт као да не представља никакву трагедију. И то не са аспекта вере у васкрсење Христово и, уопште, у васкрсење читаве творевине, већ на основу убеђења да тај проблем не постоји у теологији и да није постојао ни код светих отаца ране Цркве. За њих се проблем спасења не тиче проблема смрти и њеног превазилажења, него је то етичка ствар, питање награде или казне човека у загробном животу душе, на основу тога шта је чинио током живота у телу. Отуда већина савремених хришћанских богослова не приступају истинама вере, које су нам предате на основу учења апостола и светих отаца и на основу њиховог искуства, са аспекта да се оне тичу проблема смрти, као што је то био случај у почетку хришћанства, већ у најбољем случају са етичког аспекта. Међутим, да ли су свети оци о смрти расуђивали са психолошког или онтолошког аспекта? Шта су они подразумевали под спасењем?

Шта је смрт и откуд она у природи? Је ли то природни процес и нормалан ток ствари, као што то већина људи данас схвата? Је ли она непостојећа, зато што је човек бесмртан по души, како верује већина хришћана данас, или зато што је природа бесмртна по себи, како верују материјалисти, или је она „последњи и најгори непријатељ“ човека и свих осталих бића, како каже Свети апостол Павле? Ако је ово друго, на основу чега апостол Павле тврди да је смрт најгори непријатељ бића која прети да их поништи и има ли за њу решења? Могу ли људи да превазиђу смрт и да постоје вечно? Шта о овоме говоре свети оци Цркве?

Прво ћемо се осврнути на јелинску философију, тј. на њену онтологију, и на њено одређење смрти, као и на њено решење овог питања. То чинимо зато што су хришћани свој одговор на овај проблем дали једним делом и у контексту полемике са јелинском онтологијом и оним што је она нудила као решење проблема смрти. Зато ћемо најпре одговорити на питања: шта је истина бића и смрт за старе јелинске философе, откуд смрт у свету и како су овај проблем решавали јелински мислиоци? Затим ћемо представити библијско и светоотачко учење о постојању и смрти и њеном пореклу, и то са православне тачке гледишта и из перспективе православног предања. Изложићемо и то на који начин православна теологија приступа проблему смрти и како она види његово решење.

Након тога ћемо анализирати то како су поједини западни учитељи Цркве видели хришћанство и хришћанско учење и које су последице тог виђења по живот људи у нашој савременој западноевропској цивилизацији. Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти. Другим речима, покушаћемо да одговоримо на питање: где су корени томе што савремени хришћани не виде смрт као централни проблем теологије и у каквој вези стоје незаинтересованост савременог човека за проблем смрти и криза хришћанске вере данас? Да ли су томе допринели и сами хришћани тиме што је њихова проповед изоставила проблем смрти, а самим тим и интересовање за његово решење? Ова питања су још важнија ако се зна да је хришћанска проповед од најранијих времена била вест о васкрсењу Христовом и о васкрсењу и превазилажењу смрти за сваког човека и свако биће.

У оквиру хришћанског приступа смрти као највећем непријатељу, осврнућемо се и на то откуд нихилизам у савременој западноевропској цивилизацији. Ово питање је утолико важније уколико знамо да нихилизам не постоји ни у јелинској философији нити пак међу хришћанским оцима и учитељима.

На крају ћемо видети у ком односу стоје проблем смрти и Црква, односно евхаристија и евхаристијско виђење постојања људи и творевине и смрт. Тачније, видећемо да ли сваки човек може да превазиђе смрт и како.

Извор: Српска Православна Црква