Свештеномученик Тадеј Успенски : „Дом мој дом молитве нека се зове“

Измјеримо своје духовно расположење мјером коју је Господ дао када је рекао: „Љуби Господа Бога својега, свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим!“ (Мт. 22,37). У међувремену, заваравајући се мишљу да су одређена задовољства овога свијета дозвољена или нису забрањена у Христовом Јеванђељу, спремни смо да им се препустимо без мјере и размишљања, са страшћу која у потпуности гаси љубав према Христу у нашим срцима. Наравно, у Јеванђељу није забрањено уживати у добрима свијета, али у којој мјери? Зар Господ није заповједио свим својим следбеницима (не само монасима) да оставе, па чак и да мрзе ради Њега жену, дјецу, браћу, сестре, имање (Лк. 14, 26), када неко почне да их воли више од Христа; да оставе, ако не на делу, онда вољом, потискивањем у срцу пристрасне љубави која гаси љубав према Христу? Наравно, људима није забрањено да уживају у благодатима свијета, нити да се венчавају, нити да користе благодати свијета уопште, али како то да их користе? Тако да „они који имају жене да буду као да их немају, и који плачу, и који се радују, и који купују као да ништа немају“ (1Кор. 7, 29–30), односно да се не препусте љубави према свијету са свепрождирућом страшћу. Није ли због тога Господ, који није забранио брак и уживање благодати овог свијета, изједначио прекомјерну зависност од свега овога са стањем исквареног свијета прије потопа или у време уништења Содоме и Гоморе: „И како бјеше у дане Нојеве, онако ће бити и у дане Сина Човјечијега: Јеђаху, пијаху, жењаху се, удаваху се до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и дође потоп и погуби све. Слично као што бјеше у дане Лотове: јеђаху, пијаху, куповаху, продаваху, сађаху, зидаху. А у дан кад изађе Лот из Содома, удари огањ и сумпор са неба и погуби све. Тако ће бити и у онај Дан када се појави Син Човјечији.“ (Лк. 17, 26–30)

Истом оном мјером коју је Господ назначио, односно мјером савршене љубави према Христу, коначно, нека измјере своје расположење и сви они који страствено сањају да напусте своје духовно звање. Зар сама реч „звање“, зар не би требала да подсјети ученике богословске школе да их је, ако не све, онда веома много њих, небески Отац позвао на духовно служење? Дакле, нек се прво темељно испитају: да ли су чули овај позив, да ли су га можда утопили у себи; да ли им је повјерен таленат за такво служење, нису ли га се одрекли само зато што нису желели да иду уским путем пастирског подвига, већ широким путем овог свијета?

Нека љубав не нестане у нашим срцима, посебно према овом дому, у коме се окупљамо ради молитве и духовних учења, јер је Господ храм назвао домом Оца свог, када је рекао: „Дом мој дом молитве нека се зове“ (Мт. 21, 13; Јн. 2, 16; уп. Лк. 2, 49)

Онај ко невољно, са хладноћом, чак и са горчином дође и стоји у овом дому, то је блудни син, који је напустио дом и отишао „у далеку земљу“. Зато, волимо овај дом, па ћемо чешће и с љубављу долазити овде к нашем небеском Оцу!

Амин!

manastirpodmaine