Укротити звер

"Одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме. Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем; Нити дајте места ђаволу." (Еф. 4: 25-27) "Замисли да је твој гнев налик дивљој звери са опасним чељустима и канџама. Ако је не укротиш разориће ти све, чак и душу." (Св. Јован Златоусти)

Септембар 29, 2020 - 16:19

0 140

Гневите се али не грешите, каже Апостол наводећи стих Псалма (Пс. 4,5). Али затим нам говори да не проводимо дуго времена у стању раздражености, „да не зађе сунце“ у нашем гневу. Тако гнев, који није исто што и непријатељство, представља нешто што може послужити и на корист, иако само на кратко. Зашто и како?

Љутња и гнев сами по себи нису грех, већ пре свега Богом дана „искра“, која је и Њему својствена (в. Мк. 3,5). Она не служи ради злоупотребе у виду (само)деструктивног непријатељства као, рецимо, непосредног напада, насиља или освете, или у посредним видовима типа сарказма, оговарања или пасивног неодобравања. То је пре „сигнал“ и другима и нама самима, који, ако се правилно чита и преноси може бити покретач за плодотворни разговор/размишљање о његовом узроку. А као „плодотворан“ разговор/размишљање подразумевам оно што је истинито и упућено на стварни узрок нашег гнева. Одстрањивању овог узрока може допринети „одбацивање лажи„, које помиње апостол. Одређени начин комуникације нам омогућава да будемо рањиви, као и да откријемо јаку потребу (као и пратећи страх да ће та потреба остати незадовољена), која утиче да осетимо знак за узбуну у виду беспомоћности и љутње. Прочитала сам у чланку једног чувеног психолога да насиље и освета нису искључиво начини испољавања гнева. Они су, у основи, последица неуспеле или неостварене комуникације (заједнице, прим. прев.), било са собом или са другима.

Римски филозоф Лукије Енеј Сенека (4. год. п.н.е. – 65. година н.е.), најславнијифилозоф свога времена, толико се озбиљно посветио проблему гнева да је о тој теми написао читаву књигу. Сенека је одбио да гнев види као бесловесни излив (силе) над којим немамо власт. Уместо тога, посматрао га је као филозофски проблем подложан исправљању одговарајућим филозофским аргументима. Сматрао је да гнев извире из појединих схватања света, а проблем са тим схватањима је у томе да су она сувише оптимистична. Живот има неке предвидљиве одлике и ако се љутимо и гневимо због њих значи да гајимо нереална очекивања.

Дакле, ако приметим љутњу код себе, потрудићу се да пре свега препознам и прихватим то осећање. Затим ћу са искреношћу и смирењем, „одбацујући лаж“, испитати узроке свог гнева. Бојим ли се губитка контроле у неким односима и околностима? И да ли моји изливи гнева можда прикривају стрепњу стварајући ми привид моћи и успостављања контроле. Ако ми се догоди овако нешто узећу у обзир Божје присуство и појачати веру у Њега, као Оног чија је сва власт. Господе, Ти знаш шта чиниш са свима нама, у Својој милости и благодати. Учинићу прави корак ако заузмем одговарајући, изграђујући став према „сигналима“ свога гнева, у Твојој истини, тако да њима не разгоревам тихе али разарајуће пламичке озлојеђености у свом срцу, нити да тамо „дајем места ђаволу“.

монахиња Васа (Ларин)