Више мислити и мање говорити

Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао! (Авва Арсеније) Премудри Соломон у једној од својих прича, рекао је: “У многим речима не бива без греха” (Приче, 10, 19). Овде је ствар не само у томе што неконтролисани језик обавезно допушта грешке и лапсусе, већ још и у другом – брбљање је рађање гордости и незнања. Горд човек је умно ограничен. За њега се сва мудрост света налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разуме се, не златним, већ речима. Горд човек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета – океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Мудрији човек ће увек опрезније користити реч, јер у томе он јасније види сву слабост наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информација коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну проверу расуђивања потребно време. Зато у разговору такав човек прави паузу пре него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново, него да разуверава другога. Гордоме човеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ, надмоћ над другима, даје право да говоре аутократски. Овде уместо логике место заузима увереност у своју исправност, која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да човек рецитује Брјусовљеву песму Асаргадо: “Ја сам вођа земаљских царева и цар – Асаргадон”. За размишљање, рекли смо, потребно је време то јест – ћутање. Реч изговорена пре времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома. Зато се опажа парадокс: ко много мисли – мало говори, ко мало мисли – много говори. Један човек обрађује речи као метал. Други пушта речи као мехуре од сапунице, без икаквог труда: треба му само сламка и сапунска пена. Реч уопштава. Што са већом информацијом човек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код Крилова има басна Два бурета. Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно. Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, слабо цене Крилова. Већ је Кант са иронијом говорио: “Највећи изум 19. века је умеће судити о књигама не читајући их”. Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају, онда тим горе по чињенице… Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао. Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци – великим открићима претходило је ћутање. Њутн и Кеплер проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи. Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нису стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати популаризатори туђих мисли и идеја. На то нам могу указати и примери античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез. Паметан човек избегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човек размишља о речима, а причалица их сипа као песак из вреће. Већ је древни песник рекао: “Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови петла – славујеву песму”. Нећемо се упуштати у разматрање, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута. Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човекову душу. Често непромишљене речи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човека као што голуб одлеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: “Тиховање сабира – а речи растачу”. Тиховање је тајна будућег века. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: “За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор” (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну реч, а колико је злих и лажљивих речи у многословљу! Зато ће као тужилац човеков на Страшном суду постати његове сопствене речи. Свети Оци говоре: “Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта ниси уверен. А о ономе што знаш говори кратко. Штавише, мед је укусан у малим количинама, а у великим изазива мучнину.” Када бисмо знали да нам се речи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу речи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човеку да би се научио говорити. Но неколико десетлећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вештину”. Архимандрит Рафаил (Карелин) Одломак из књиге „Тајна спасења“