Владика Кирило за "Православни мисионар": Православна Црква је мисионарска Црква!

 На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. 

Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква!

*Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите!

Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара!

*Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство?

Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци.

*Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету?

Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч.  И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности,  која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао.  

*Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи?

Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са,  тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша  и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој  благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна  веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са  Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. 

*Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад  добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво?

Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као  на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје  се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,…

*Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије?

Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке  проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. 

*На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија?

Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени  недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико  је то успјешно Бог зна?

*Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији?

И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде.   

*У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак?

Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. 

*У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. 

Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. 

*Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију?

Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти.  Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2)

*На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије?

У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири  и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом  и  великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. 

*Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије  буеносајреско и јужно-централноамеричке. 

Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. 

Разговарао: Катихета Бранислав Илић

*Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)