Заглибљеност

Верујући људи се могу поделити у две категорије:

1. На људе који имају веру, али су мртви по духу: њихова вера је без дела. Они

се уздају у себе.

2. На истинске  хришћане  –  живе  удове  Цркве,  који  испуњавају  Христове заповести, који воле Бога и ближњег и који чине дела милосрђа.

Ови хришћани се могу поделити на две категорије:

а) на оне који духовно расту;

б) на оне који се налазе у стању “заглибљености”.

Заустављен раст у духовном смислу јесте знак духовног неуспеха или духовног умирања.

Свети оци су говорили: “Једна душа која тражи савршенство је у очима Господа драгоценија од хиљаде душа које не теже ка преображају свог срца.” Због тога је за хришћанску душу веома опасно заустављање на путу усавршавања. Самоувереност и задовољство  својим поступцима потичу  од  непознавања  своје  душе,  што  је  веома опасно, јер води ка окорелости.

Архимандрит Јован Крестјанкин пише: “Нека хришћанина приликом успињања на гору Божију не смућују “спотицања” и “падови”.

Добро је да човек има мудре духовне руководиоце.

* * *

У свим пословима својим као светилник користи руководство савести.

Кад је прекинуо Своје видљиво и непосредно општење с човеком Господ га није напустио већ га и даље стално учи и уразумљује. Он му је дао нарочиту способност, да на известан начин скривено чује Његов глас кроз глас своје савести.  Овај глас је веома потребан, и човек лако може да изгуби способност да га чује.

Грехови  који  се  понављају  смањују  нашу  пријемчивост  за  слушање  гласа савести. Кад човек не престаје да чини грехове и кад се за њих не каје, глас савести у потпуности замире. Глас савести чујемо кад пажљиво проверавамо стање свог срца: да ли у њему владају спокој, мир и тишина? Да нема узнемирености? Да ли је оно у миру са свим људима? Уколико није, треба тражити узрок онога што је смутило срце. И кад је узрок (тј. грех) пронађен човек одмах пред Господом своју савест треба да очисти покајањем.

Савест нема везе с разумом логике, она не зависи од овог разума.

Савест није само наш разобличитељ. Она је и наш судија, како у овом, тако и у будућем веку.

Свети Јован Златоусти пише: “Нема, заиста нема међу људима ниједног толико увек будног судије као што је наша савест.”

Савест је “Божанска искра”, без које не бисмо могли да се спасимо.

Прп. Исак Сирин пише: “Ако можеш да се оправдаш сам у себи, у својој души, немој се трудити да тражиш друго оправдање.”

Ево  због чега нам Господ у Својој причи о  супарнику,  који  је наша савест, заповеда да се с њим миримо што је пре могуће – “док си још на путу с њим” (Мт. 5,25).

Човек треба само пажљиво да ослушкује унутрашњи глас у тишини осамљености после молитве. Уколико му нешто није јасно треба да се моли и тада ће Господ увек открити Своју вољу онима који желе да Га слушају, ономе ко Његов у вољу ставља изнад свега.  Кад Господ нешто жели да измени у одлукама хришћанина у његовим осећањима наступа узнемиреност, нејасност. У души која се очистила од страсти и која се навикла на непрестану молитву овај дух је толико истанчан да стално прима глас Божји.

Исто се дешава с пастирима који ревнују за благодат свештенства која им је од Бога дата. Због тога када они поучавају своју духовну децу њиховим устима говори Сам Господ.

Прекомерно копање по себи је већ болест…

Схиигуман Сава Псково-Печерски