Зашто је бреме Христово лако?

„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и обећавајуће. Једну група људи која је ушла у пакао одвели су у предивну трпезарију. Била је лепо уређена најбољим намештајем, сребрним и стакленим предметима. На столу је била сва могућа и најквалитетнија храна. Речено им је да седну за сто. Њихова казна би била да могу јести све што желе и да се никад неће разболети или уморити од хране. Једва задржавајући своју радост и изненађење, седели су, ставили фини ланени убрус на крило, узели виљушке и почели да једу. Виљушком би покупила храну, али пре него што би дошла до њихових усана, пала би са виљушке. Ако би покушали да узму храну руком, она би им само клизнула између прстију или нестала. Колико год да су покушавали нико не би могао принети ниједан залогај устима. То је заиста било мучење док су постајали све гладнији, љући и разочаранији. Ово би била њихова судбина за вечност. Чини се да би решење проблема било очигледно. Требало је само да нахране један другог, али то им никад није пало на памет. У животу им никада није пало на памет да мисле о другима пре себе пре. Пакао има начин да појача најгоре наше људске особине. Једном сам одржао час на Богословији о злу, страдању и хришћанској вери. Сећам се једне ствари коју нам је професор рекао. Већина нас је заштићена од страдања. Ово је можда техника преживљавања или чак Божји дар, јер ако бисмо искусили све страдање која се догађа у свету у само мало времена, искуство би нас убило или довело до лудила. Зло и страдање могу бити неизоставни део људског живота, али сви ми желимо олакшицу од свега тога. Желимо да се одморимо. Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Ево начина који нам је понудио Бог, начин да се одмарамо, али радије бисмо преузели на себе овоземаљско бреме и грех. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког? Одговор је тај да ми верујемо да је бреме Господње превише тешко. Превише је тражити од нас да се молимо. Претешко је постити. Сувише је тражити од неких да проведу 4 сата у седмици да би дошли на богослужење у цркви. Сувише је тражити од неких да дођу у недељну школу или на изучавање Библије. Сувише је тражити од неких да се редовно исповедају. Бреме је претешко. Одбијајући бреме Господњи, ми се боримо и страдамо под јармом животних захтева. Ослабљени овоземаљским бременом, мало је одбране против ђавла, света и телесног. Данас има толико патње у породицама, чак и у православним породица. Многе жене пате јер њихови мужеви одбијају да им служе као што Христос служи Цркви. Уместо да узму Господње бреме служења, мушкарци захтевају да им се служи. Када супруге не успеју да их служе због слабости или разочарања, прибегавају љутњи и мрзовољи, менталном, па чак и физичком злостављању. Мужеви пате јер, док им служе женама најбоље што могу, супруге одбијају да им покажу част и љубав. Мушкарци се осећају омаловаженим оштрим критикама од стране својих жена. Родитељи пате због тога што им деца неће бити послушна, а деца пате и зато што родитељи заборављају да они не треба да „гневе своју децу“. У данашње време има патњи и у Цркви. Речено нам је да се опраштамо једни другима, али често се жалимо. Позвани смо да носимо бреме једни другима, али превише смо заузети да делимо своје терете него да делимо туђе. Позвани смо да изграђујемо једни друге, али рушимо једни друге. Треба да говоримо истину у љубави, али оговарамо иза леђа. Треба да опомињемо једни друге „псалмима и хвалоспевима и духовним песмама, чинећи појање Господу у свом срцу“, али ми опомињемо друге гадним речима и оштрим критикама или показујемо хладнокрвност према преступнику. Уместо да седимо са гостима, старијима или младима како бисмо делили веру и изградили их, седимо са пријатељима који су нам подобни својом префињеношћу и умовањем. Неки чланови наше цркве су усамљени или болни- знате ли ко су они? Цркви Својој, Господ каже, „узмите мој јарам“. Одбијамо и зато има много патње у Цркви. Као последицу имамо да Црква није место за одмор. Закхеј је био човек који је носио тежак јарам. Био је порезник и мислио је мало о било чему другом осим на финансијску добит. Али за сав свој новац био је омражен и презиран и одбачен. Како је патио у својој усамљености и изолацији. Ипак, кад је Исус ушао у његову кућу, Закхеј је с радошћу рекао: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко

Зашто је бреме Христово лако?
„Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и обећавајуће. Једну група људи која је ушла у пакао одвели су у предивну трпезарију. Била је лепо уређена најбољим намештајем, сребрним и стакленим предметима. На столу је била сва могућа и најквалитетнија храна. Речено им је да седну за сто. Њихова казна би била да могу јести све што желе и да се никад неће разболети или уморити од хране. Једва задржавајући своју радост и изненађење, седели су, ставили фини ланени убрус на крило, узели виљушке и почели да једу. Виљушком би покупила храну, али пре него што би дошла до њихових усана, пала би са виљушке. Ако би покушали да узму храну руком, она би им само клизнула између прстију или нестала. Колико год да су покушавали нико не би могао принети ниједан залогај устима. То је заиста било мучење док су постајали све гладнији, љући и разочаранији. Ово би била њихова судбина за вечност. Чини се да би решење проблема било очигледно. Требало је само да нахране један другог, али то им никад није пало на памет. У животу им никада није пало на памет да мисле о другима пре себе пре. Пакао има начин да појача најгоре наше људске особине. Једном сам одржао час на Богословији о злу, страдању и хришћанској вери. Сећам се једне ствари коју нам је професор рекао. Већина нас је заштићена од страдања. Ово је можда техника преживљавања или чак Божји дар, јер ако бисмо искусили све страдање која се догађа у свету у само мало времена, искуство би нас убило или довело до лудила. Зло и страдање могу бити неизоставни део људског живота, али сви ми желимо олакшицу од свега тога. Желимо да се одморимо. Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Ево начина који нам је понудио Бог, начин да се одмарамо, али радије бисмо преузели на себе овоземаљско бреме и грех. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког? Одговор је тај да ми верујемо да је бреме Господње превише тешко. Превише је тражити од нас да се молимо. Претешко је постити. Сувише је тражити од неких да проведу 4 сата у седмици да би дошли на богослужење у цркви. Сувише је тражити од неких да дођу у недељну школу или на изучавање Библије. Сувише је тражити од неких да се редовно исповедају. Бреме је претешко. Одбијајући бреме Господњи, ми се боримо и страдамо под јармом животних захтева. Ослабљени овоземаљским бременом, мало је одбране против ђавла, света и телесног. Данас има толико патње у породицама, чак и у православним породица. Многе жене пате јер њихови мужеви одбијају да им служе као што Христос служи Цркви. Уместо да узму Господње бреме служења, мушкарци захтевају да им се служи. Када супруге не успеју да их служе због слабости или разочарања, прибегавају љутњи и мрзовољи, менталном, па чак и физичком злостављању. Мужеви пате јер, док им служе женама најбоље што могу, супруге одбијају да им покажу част и љубав. Мушкарци се осећају омаловаженим оштрим критикама од стране својих жена. Родитељи пате због тога што им деца неће бити послушна, а деца пате и зато што родитељи заборављају да они не треба да „гневе своју децу“. У данашње време има патњи и у Цркви. Речено нам је да се опраштамо једни другима, али често се жалимо. Позвани смо да носимо бреме једни другима, али превише смо заузети да делимо своје терете него да делимо туђе. Позвани смо да изграђујемо једни друге, али рушимо једни друге. Треба да говоримо истину у љубави, али оговарамо иза леђа. Треба да опомињемо једни друге „псалмима и хвалоспевима и духовним песмама, чинећи појање Господу у свом срцу“, али ми опомињемо друге гадним речима и оштрим критикама или показујемо хладнокрвност према преступнику. Уместо да седимо са гостима, старијима или младима како бисмо делили веру и изградили их, седимо са пријатељима који су нам подобни својом префињеношћу и умовањем. Неки чланови наше цркве су усамљени или болни- знате ли ко су они? Цркви Својој, Господ каже, „узмите мој јарам“. Одбијамо и зато има много патње у Цркви. Као последицу имамо да Црква није место за одмор. Закхеј је био човек који је носио тежак јарам. Био је порезник и мислио је мало о било чему другом осим на финансијску добит. Али за сав свој новац био је омражен и презиран и одбачен. Како је патио у својој усамљености и изолацији. Ипак, кад је Исус ушао у његову кућу, Закхеј је с радошћу рекао: „Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко