Зашто је времена све мање

Чини се да време лети све брже и брже. Ноћ смењује дан као да јутро отвара трепавице неба, а у магновењу вече их затвара. У детињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово неприметно, као огромни брод, плови у непрегледним пространствима неба и, најзад, после дуге пловидбе доспева у пристаниште за планинама које оивичавају хоризонт. Настаје сумрак као предворје ноћи, као антракт за време кога се мењају декорације. Али, ево, отвара се застор ноћи и пали се прва светлуцава звезда, као свећица у дубини плавога прозрачно-кристалног неба. Промиче време, пали се друга звездица, а затим се небо прекрива звездама као да је нечија рука просула ватрене цвјетове по небеском своду. Тамни се плаветнило неба, све су јасније звезде над земљом. И тај почетак ноћи развучен је за дете као да је у пространству неколико година. Само време чини му се мелодично као дужа успаванка. А како ми доживљавамо то исто време сада? Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест века. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осећамо да се време негде губи, као да пропада у провалију, и не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали. Многи говоре:

Новембар 4, 2020 - 14:47

0 45

Чини се да време лети све брже и брже. Ноћ смењује дан као да јутро отвара трепавице неба, а у магновењу вече их затвара. У детињству се чинило да дан траје необично дуго, да сунце лагано, готово неприметно, као огромни брод, плови у непрегледним пространствима неба и, најзад, после дуге пловидбе доспева у пристаниште за планинама које оивичавају хоризонт. Настаје сумрак као предворје ноћи, као антракт за време кога се мењају декорације. Али, ево, отвара се застор ноћи и пали се прва светлуцава звезда, као свећица у дубини плавога прозрачно-кристалног неба. Промиче време, пали се друга звездица, а затим се небо прекрива звездама као да је нечија рука просула ватрене цвјетове по небеском своду. Тамни се плаветнило неба, све су јасније звезде над земљом. И тај почетак ноћи развучен је за дете као да је у пространству неколико година. Само време чини му се мелодично као дужа успаванка. А како ми доживљавамо то исто време сада? Оно нам се чини скраћено, као да је смотано у клупко или стегнуто у опругу. Недостатак времена је хронична болест века. Ми се задишемо од њега као од недостатка кисеоника. Наш технички век требало би да нам да више могућности него раније; али ми, напротив, осећамо да се време негде губи, као да пропада у провалију, и не стижемо да обавимо онај обим посла који смо раније лако постизали. Многи говоре:

Прочитај више на Пријатељ Божји...