Завист, мржња и љубомора

Истина је да смо на највећем губитку када се лишимо контакта са својим осећањима. Онда све постаје шарена лажа или тама над тамама из које не видимо излаз. Када одустајемо од својих аутентичних осећања, или их не препознајемо, тада и људе са којима ступамо у контакт подстичемо у томе да не буду искрени и отворени, већ шаљемо поруку како је на цени блазираност упакована у сладуњаву и ташту ексцентричност. А када се те маске скину, шта остаје? Тужна, изгубљена и испрепадана душа. Зато желим да кажем неку реч о тешким осећањима која нас дословце муче, а о којима нерадо размишљамо, а камо ли да причамо; не бисмо ли се потрудили да разумемо, ако не и окусимо речи Миодрага Павловића који у Дивном чуду каже: „Ја сам једини који сме самог себе да призна и да устане када се пита ко је крив.“

Према дефиницији, коју нуде научници из области психологије, неко осећа завист када процењује да неко други има одређену вредност на коју он полаже једнако, ако не и веће право. А када уз осећање непријатељства постоји и жеља да се другој особи нанесе зло, да се она уништи то значи да је завист преточена у осећање мржње. Иако лакше потискивана ни љубомора није мачји кашаљ. Срж овог непријатног осећања је да вољена особа од које очекујемо да своју љубав и пажњу усмери према нама то не чини, већ их посвећује другим људима. Степен љубоморе доста овиси и о томе колико смо несигурни, па ако је наша несигурност израженија и љубомора ће нама задавити више муке. Иако се данас највише говори о љубмори у партнерским тј. интимним односима, она је веома присутно осећање и између браће и сестaра, у кругу пријатеља и осталим међуљудским односима.

Светоотачка терапија

Шта мучи онога ко завиди? Добробит ближњег или првенство; а где је љубав и смиреност тамо ће сви ступњеви зависти ишчезнути. Страст зависти није спољашња, она долази из најдубљих дубина човековог бића и тешко ју је описати. „Онај ко у себи пронађе завист, пронашао је демона који је сав тама и немир. А тамо где је благодат, тамо је светлост и мир“, стоји у писмима светог Макарија Оптинског.

Старечник је књига која обилује сведочанствима и примерима оних који су се исцелили од зависти и љубоморе. Када су светог Макарија хвалили као монаха, светитељ им је одговорио: „Опростите, братијо, ја нисам монах, али сам видео монахе“. А када су неки говорили светом Сисоју да је он достигао светог Антонија у савршенству, Сисоје је рекао: „Кад бих ја имао само једну мисао Антонијеву, ја бих био сав као огањ!“

Ми ћемо данас рећи: „Да, али то су светитељи! То је данас немогуће!“ Опет, ономе ко верује све је могуће. И оно најважније – лек иако је горак, веома је делотовран, а да ли смо спремни да га узимамо друга је тема.

duhovnaterapija