Зашто страдају невина деца

Ако скупимо све страдање света на једно место, оно неће моћи да се пореди са страдањем барем једног невиног детета. Тим пре, оно неће моћи да се пореди са тугом родитеља, који су изгубили најмилије. Ниједан човек не може надокнадити овај губитак. Речи су шупље, а дела недовољна. Можемо снова изградити изгорелу кућу, обновити разрушену школу, поново саставити срушени авион, али не можемо породици вратити настрадало дете. И ако наше сузе створе океан који ће прекрити читав свет, чак ни тада нећемо моћи да утешимо мајке и очеве, који су лишени своје деце. Погинули при терористичким нападима, у авионским несрећама, нестали у пожарима и поплавама – они су обличење наше беспомоћности и нашох грехова, а и обличење несавршености и суровости овога света.

Зашто то допушташ, Господе? Зашто злодела, несрећни случајеви, неизлечиве болести отимају од нас оно што нам је најдраже – нашу децу, сламајући нам срце и чинећи наше животе пустим без трунке радости?

Страдање невине деце чува тајну. Њен је покров непрозиран. Ни љубопитљиво око, ни потресено срце неће пронићи ту баријеру. То може једино онај који смирено корача ка Тајни Крста Невинога, онај који ту тајну достиже чистим, скрушеним срцем.

Свето Писмо придиже завесу тајне кроз једноставна, али зачуђујуће јасна сведочанства. Каква је била прва смрт у историји човечанства? Шта нам говори Стари Завет? Испоставља се да се са својим телом нису први растали Адам и Ева, нити њихов старији син, злобни Каин, већ невини Авељ, кротког и чистог срца. Убиство невиног човека – ето како је смрт ушла у свет људи ван капије Едема! Можемо себи представити сав ужас наших прародитеља – створених бесмртним у Рају, позваних у вечност – да би на крају изгубили рајска блага, а сада виде свог беживотног сина. Обраћају се Авељу, а он не одговара – тресу свог љубљеног сина, покушавају да га подигну, али он је мртав.

Отворимо Нови Завет, каква је овде прва смрт? Беспоштедно пребијање насмрт невине деце. Муке мајки које се не могу описати речима. Одојче истргнуто из твог наручја, убијено пред твојим очима – незамислива, неописива, неутешна туга. Тиме нам Свето Писмо непосредно поручује да је страдање невиних очигледан и неизбежан део нашег живота.

Страдање невине деце је виши облик неправде и крајњи степен пројављивања зла не земљи. Али размислимо: зар зло може бити праведним? Зло и јесте потирање свега што је најсветије и најдрагоценије, потирање благих жеља, разумног смисла – потпуна супротност љубави и правди. Зло увек са собом носи неправду. Они су нераздвојни, као шкорпија и њена отровна жаока. А зло се пробило у свет путем људског греха.

Ако сам принесеш пламен стогу сена, нећеш се ваљда чудити зато што је изгорео? Ако си сам пружио руку змији отровници, зар ћеш се зачудити када те уједе и када те обори њен отров? Смрт невиних у свету открива сав ужас грехопаденија, неправедности и проклетства зла које је немилице постало део нашег живота.

Ето цене веровања ђаволу да ће људи «постати као богови» – затирање обичне људске среће и беспомоћност у односу на нама најближе и највољеније. Изгубивши Бога, не губимо само Рај – губимо све оно што нам је даровао Бог како бисмо могли да живимо нашим једноставним људским животима.

Али и усред тог ада, Ти нас Господе ниси оставио. Зато што нас Ти волиш више, него што ми то себи можемо да представимо. Ми смо сломили капије Раја, како бисмо се насладили лажном слободом на пучини страсти, како бисмо у потпуности уништили свој живот, али Ти нас Боже не остављаш и обнављаш оно што нам се чинилио заувек срушеним. Ти си окренуо отров змије против ње саме, а страдање људи окренуо на њихово спасење, као што се огњем чисти злато. Ни Авељ, ни витлејемска чеда – нико из невино убијених није постао плен смрти. Зато што су са Тобом, једином нашом Утехом и Радошћу. Ми се овде бринемо и мучимо, а они су у Твојој власти, Ти си их одабрао јер су слични Теби у свом невином страдању.

Пре неког времена био је на самрти високопозиционирани чиновник у руском државном тужилаштву. Био је убеђени комуниста и некада давно је учествовао у прогону, па чак и стрељању људи, који су исповедали веру у Бога. Пред смрт, док га је мучила тешка болест, неочекивано се обратио својој породици: «Позовите свештеника». «Па, ти си комуниста. Шта се то догодило?» – упитали су га с неверицом. Он им је испричао да је на прагу смрти угледао људе, које је прогонио, на Небу и како су они били испуњени Рајским благом и сажаљиво се молили за његово спасење. Тек у том тренутку је схватио да су његове жртве биле срећније него он и да је сва његова борба против вере била ужасна грешка. Живот без Бога се показао као жалосна опсена, а најстрашнија смрт као одлазак на онај свет без окајаних грехова и уз противљење Богу. Позвали су свештеника и бивши комуниста је успео да се исповеди и причести Светим Тајнама Христовим. Пракса духовног живота нам показује да су судбине пострадалих знатно узвишеније од усуда њихових мучитеља. Судбине оних који стрпљиво носе свој крст узвишене су јер ти људи иду путем Самога Христа.

Ако сакупимо богатство читаве Васељене, лепоту удаљених звезда и сва налазишта злата, они неће моћи да надокнаде један изгубљени осмех детета. Али ниједан осмех, нити једна суза нису заборављене код Бога.

Кажу да је највиши степен љубави – узети на себе судбину вољене особе, стати уз онога који страда и поделити његов бол. Зарад свих који страдају дошао је Онај Који Сам по Својој Божанској природи не треба да страда. И да би за нас пострадао, Он је постао онакав какви смо ми – човек. Мукама и смрћу предао се ради нас Најневинији и у Њему се оправдавају смрт и страдање свих невиних. Он није само поделио наш бол, Он је узео на Себе сав бол свих људи да нас заувек ослободи од бола у вечности.

Да би нам поклонио живот, Христос је пошао у смрт. Да би нам дао Рајска блага, Он је искусио адске муке. И врхунац мука на крсту био је усклик Спаситеља као човека: «Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио? (Мк. 15, 34)». Он је искусио муку богоостављености како би нас једном за свагда спасио од ње.

Ако се растајеш са вољеним привремено, а потом га проналазиш заувек, онда је то утеха и сада док траје овај ограничени растанак. Свет растајања и губитака ће нас повређивати и даље, али постоји Онај Који је виши од тога света, Победник над грехом и смрћу и стога ћемо у Њему наћи истинску слободу. Зато смрти нема, постоји само привремени растанак.

Ко може разумети тугу мајке која је изгубила дете? Онај који је и сам доживео тај губитак. Тим пре ће разумети Божија Матер, која је стајала уз Крст Свог Сина, умирућег у мукама. Неправедни губитак невине деце зближава страдале са Богородицом, али се и Она Сама приближава људима који су то претрпели.

У Отачнику се приповеда како је ава Исак једном случајно видео Преподобног Пимена Великог у молитвеном созерцању, а после га упитао где је овај био за то време. Принуђен да објави своју тајну, прозборио је: «Мој ум је био покрај Крста Спаситеља, када је тамо стајала Богоматер Марија и плакала». Нико од нас неће моћи да осети и разуме јаде Богоматери, а понајмање да схвати смисао Њеног кротког плача и истих таквих речи на Голготи: «Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој. И анђео отиде од ње (Лк. 1, 38)». Верност Богу, скрушеност и љубав чак и тада када наступа врхунац неправде и страдања невиних – то је духовна тајна која преображава и из корена мења, која одваја човека од грешног света и приближава га Самоме Богу. И ето зашто је Преподобни Пимен завршио своје слово о созерцању плача Богоматери кротким признањем: «Желео бих свагда тако да плачем».

Упркос привидној безизлазности овоземаљске жалости од Бога нам стиже утеха, јер туга је пролазна, а Бог вечан и Он нам дарује вечни блажени живот. Иза ноћне таме долази зора, после жала Голготе – светлост Васкрсења, иза смрти невине деце – бесмртност и живот, уподобљен анђелима. И сваку ће сузу обрисати Бог. У наручје вечне Љубави свој пут налази свака невина жртва.