Збуњује ме кад видим браћу и сестре како Причешћу прилазе покуњених глава, тужних очију и не развеселе се чак ни после П...

Збуњује ме кад видим браћу и сестре како Причешћу прилазе покуњених глава, тужних очију и не развеселе се чак ни после Причешћа. Јасно је да имамо одређену дозу страхопоштовања и личног покајања, али то није покајање без наде. То је више страх од себе самих, страх рођен у великој љубави, брига да нечим нисмо разочарали Родитеља, а не трепет од Његове казне. Зашто су тужни људи који се причешћују? Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу! Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да јесмо и никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: „Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.” Чему туга, радост нам је обећана? Чему жалост, ако је Младожења са нама? Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли? Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе. Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби. Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: „Све је уреду. Не брини.” Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: „Све је у реду. Опраштам ти.” Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: „Волим те.” Па зашто су, онда, тужни људи који руке пружају Христу? (Радаковић) фото @stefan.perovic

Децембар 5, 2021 - 18:39

0 5

Збуњује ме кад видим браћу и сестре како Причешћу прилазе покуњених глава, тужних очију и не развеселе се чак ни после Причешћа. Јасно је да имамо одређену дозу страхопоштовања и личног покајања, али то није покајање без наде. То је више страх од себе самих, страх рођен у великој љубави, брига да нечим нисмо разочарали Родитеља, а не трепет од Његове казне. Зашто су тужни људи који се причешћују? Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу! Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да јесмо и никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: „Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.” Чему туга, радост нам је обећана? Чему жалост, ако је Младожења са нама? Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли? Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе. Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби. Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: „Све је уреду. Не брини.” Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: „Све је у реду. Опраштам ти.” Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: „Волим те.” Па зашто су, онда, тужни људи који руке пружају Христу? (Радаковић) фото @stefan.perovic