Збуњује ме кад видим браћу и сестре како Причешћу прилазе покуњених глава, тужних очију и не развеселе се чак ни после П...
Збуњује ме кад видим браћу и сестре како Причешћу прилазе покуњених глава, тужних очију и не развеселе се чак ни после Причешћа. Јасно је да имамо одређену дозу страхопоштовања и личног покајања, али то није покајање без наде. То је више страх од себе самих, страх рођен у великој љубави, брига да нечим нисмо разочарали Родитеља, а не трепет од Његове казне. Зашто су тужни људи који се причешћују? Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу! Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да јесмо и никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: „Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.” Чему туга, радост нам је обећана? Чему жалост, ако је Младожења са нама? Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли? Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе. Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби. Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: „Све је уреду. Не брини.” Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: „Све је у реду. Опраштам ти.” Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: „Волим те.” Па зашто су, онда, тужни људи који руке пружају Христу? (Радаковић) фото @stefan.perovic
Збуњује ме кад видим браћу и сестре како Причешћу прилазе покуњених глава, тужних очију и не развеселе се чак ни после Причешћа. Јасно је да имамо одређену дозу страхопоштовања и личног покајања, али то није покајање без наде. То је више страх од себе самих, страх рођен у великој љубави, брига да нечим нисмо разочарали Родитеља, а не трепет од Његове казне.
Зашто су тужни људи који се причешћују?
Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?
Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да јесмо и никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: „Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли?
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: „Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: „Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: „Волим те.”
Па зашто су, онда, тужни људи који руке пружају Христу? (Радаковић)
фото @stefan.perovic
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
