У мени је лик и подобије Божије
... свештеници често говоре: «Пронађите у себи све грехе и кајте се». За мене то изгледа овако: изнад тебе широко пролећно небо, пролећни ваздух, птице певају, природа се пробудила, а ти са зароњеном главом у смећу тражиш где је најпрљавије и најсмрдљивије; а онда се изненадиш што имаш мало радости од хришћанства...
Постоје и друга својства која такође имају велику улогу: захвалност, радост. Једну ствар коју некоме могу усадити: љубав према себи. Нећу да кажем: да сам «ја тако заносна», «ја сам тако диван», већ увереност да је у мене, чак и при мојој ружноћи, утиснут лик Божији, у мени је лик и подобије Божије, и ја могу себи веровати, зато што Бог у мене верује, ја могу себе волети, зато што Бог мене воли, ја се могу свему надати, јер ме је Бог створио – и Он је знао шта ради. Он не греши, не промашује. Ја помињем често случај веома културног човека у иностранству; тридесет година касније и сам је постао свештеник, а тада је једном сеоском свештенику говорио: «Како ја могу веровати у Бога? Култура је на путу! Ја сам завршио историјски факултет, знам језике, читам филозофију, завршио сам у Паризу богословски институт – како ја могу у Бога веровати?!» (на част Богословског института!..)
А свештеник му је одговорио: «А.А.! Да ли је важно што Ви у Бога не верујете? Он ништо не губи због тога. Важно је да Бог верује у Вас». И мени је то остало. Мени је било тада деветнаест година, и до данас ми је остало: човек мора да верује у себе, јер ако у потпуности не верује у себе, њему пута никуда нема. А ради тога морамо научити човека да у себи не тражи зло, већ добро.
Ја не позивам да будемо слепи ка злу; али знате, свештеници често говоре: «Пронађите у себи све грехе и кајте се». За мене то изгледа овако: изнад тебе широко пролећно небо, пролећни ваздух, птице певају, природа се пробудила, а ти са зароњеном главом у смећу тражиш где је најпрљавије и најсмрдљивије; а онда се изненадиш што имаш мало радости од хришћанства. А ти узми Јеванђеље и осмотри каква места у њему жигну твоје срце ликовањем, радошћу, када срце у теби гори, као у путника за Емаус, и реци себи: ево у овоме Господ и ја један другога разумемо. Он ми је то показао или казао – и ја сам схватио, ми смо у сазвучју, у томе је Његов лик у мени. Дај да ово запамтим, забележим и никада не сагрешим против тога, зато што смо у томе Он и ја – једно...
митрополит Антоније Блум
facebook.com
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
