„Мени,Бог никад неће опростити!“

Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија обављам пастирску дужност у „Заводу за извршење кривичних санкција“ у Спужу и то од 2005 године.Ово је једна од прича:

Био је Васкрс 2005 године,мој први одлазак у затвор ради причешћа.Лагао бих када би рекао да нисам имао трему,али телефонски разговор са митрополитом неколико дана пре ми је ипак разбијао трему.Чим сам завршио Васкршњу литургију у мојој парохијској цркви упутио сам се са монахињама из манастира Ждребаоника у КПД.На улазу ме је сачекао начелник и накратко ме упознао са правилима установе и планом где ћемо све ићи.Али један догађај те године заувек ће променити неке моје ставове којима сам „слепо“ робовао.
Ушли смо у полуотворено оделење.Ту бораве затвореници који су полуслободњаци.После кратке беседе приступио сам причешћу,водећи рачуна ко је крштен.Монахиње су делиле васкршња јаја уз поздрав –Христос Воскресе- док су две певале тихо тропар васкрса.Иза мене су стајали чувари.Међутим ,док сам причешћивао чуо сам тихи глас који је рекао „-Мени,Бог никад неће опростити“.Нисам реаговао одмах јер сам мислио да је то рекао неко од стражар.Опет се зачуло,али овај пут мало гласније-„оче,мени Бог никад неће опростити“.Пажњу ми је привукло оно „оче“.Окренуо сам се и видео између два стражара човека који је био висок два метра.Вратио сам се причешћу и кад сам завршио са причешћивањем,окренуо сам се ка том човеку и рекао-„Брате уколико се покајеш,Бог не само што ће ти опростити,већ имаш шансу да постанеш нови Свети Василије (Острошки).Још увек ми је пред очима његов поглед кад сам поменуо светог Василија.

Прошло је неколико дана после Васкрса,мислим да је био Источни петак.Звали су ме из затвора да дођем,пошто један затвореник је тражио „верски обред“.Спаковао сам се и отишао.Чим сам стигао одвели су ме у полуотворено оделење.Ушао сам у неку просторију која је имала шанк.Било је неколико затвореника који су одмах устали.Један од њих ме је повео у једну собу.Ушавши приметио сам да је у соби било мрачно,Познате зелене завесе су биле на прозорима и неко је седио за столом.Тај неко је проговорио-„значи,ипак Бог ће ми опростити“.Препознао сам тај глас.То је био онај брат што је два пута за Васкрс шапутао иза мене.Спуштајући торбу да седнем одговорио сам му –„То зависи од тебе“.Да скратим почео је брат М. да прича своју причу.У свет криминала је ушао сам 20 година,касније када је „пао“ због убиства,оптужница му је спојена и са разбојништвом,насилничким понашањем тако да је био осуђен на 20 година.Све је причао и то је трајало сигурно два сата.Рекао ми је како је већ 12 година у затвору.А имао је 21 годину кад је дошао.После ми је и признао да све што је стекао криминалом да је све продао и да од новца који му шаљу браћа из иностранства да тај новац већ 12 година шаље мајци од човека којег је убио.Значи покајање је имао и пре мене.Потом сам разговарао са њим и после разговора сам му прочитао разрешну молитву.Сутрадан сам отишао рано ујутро да га причестим.Брат М је заплакао после причешћа.После годину дана брат М је изашао из затвора.Биле су две амнестије (једна од преседника Вујановића).Оженио се (ја сам га венчао) и добио је сина (ја сам му крстио сина)

Сада је 2012,брат М долази на сваку литургију,исповеда се једном месечно.Понекад ме и посрами каква му је исповест и шта све исповеда.Пости све постове.Питам се шта би било са њим да сам тог Источног петка 2005 године почео причу о канонима и епитимијама.Где би сада био брат М.

pouke.org