Како издржати самоћу када човек није у браку?

Самоћа није категорија хоризонтале, и ми кад осећамо самоћу ми осећамо самољубље али самољубље као одсуство љубави према Богу.

Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама.

Дакле, ако имамо Бога за пријатеља, ако смо са Њим у заједници, ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу  увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет.. по мери нашег подвига и по мери наше љубави.

Дакле, кад год се осећамо да смо усамљени, да смо тужни, да смо напуштени, да нас нико не разуме морамо знати да имамо проблема са собом и са својим егоизмом и то је наш највећи непријатељ.

Морамо знати да се онда укључила у наш живот више него што је то потребно логика на уштрб љубави.

Логика има потребу да брани свој его, да брани своја права, према томе нема другог излаза него да пођемо путем крста, да пођемо путем распећа и путем жртве али увек имајући на уму Христа.

Зато што, ако ми хоћемо да испуњавамо заповести о љубави Божијој, заповест о жртви а при томе се не сећамо Христа, то ће нам онда постати терет и постаће мука.

То је као кад имате конфликт са неким нпр. муж са женом и сад муж зна,  да он треба да отрпи јер то каже Јеванђеље, а уопште се не сећа Христа и не види у томе могућност да у томе учествује у крсту Христовом, онда то његово трпљење ће постати гутање.

У ствари, трпљење када је у Христу и Христа ради, онда је то трпљење које ослобађа, које афирмише и које је пут у радост пут у живот.

Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све је заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно.

Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред.

Све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав.

Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу.

Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа,  живети у Њему, живети за  Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

Патријарх Порфирије

saborna-crkva.com