По чему се у суштини разликују монаси од световњака?

Јер, по чему се у суштини разликују монаси од световњака?
Само по томе што су, како каже велики наставник монаштва, преподобни ава Доротеј, «они схватили да у свету не могу тако лако чинити добра дела, па су за себе измислили нарочити начин живота, другачији поредак провођења времена, посебан начин деловања» (Поука прва, страна 28).
Разлика се, дакле, састоји само у спољашњим облицима живота: монаси су за себе сачинили погодније спољашње форме, како би лакше и без препрека могли да постигну циљ људскога живота, који је свим људима заједнички – Богоопштење. Управо на тај начин, монаси су се ослободили свакојаких светских веза, брига и обавеза – као на пример породичног живота, или поседовања имовине – само зато да би били слободнији за духовну борбу и да би лакше у себи победили и искоренили зле навике које им сметају у задобијању јеванђелске љубави према Богу и ближњима; али, сам дух живота код монаха и код световњака, како то потпуно јасно проистиче из свега што смо горе рекли, свако треба да буде један и исти.
Зар је Бог одвојено створио монахе, а одвојено световњаке? Зар је Бог само монасима удахнуо у лице дах живота, док је световњаке оставио као бесловесне животиње? Зар само код монаха дух стреми ка Богу, тражећи општење са Њим, док световњаци нису призвани на живот у Богу? Зар су само монаси наследили од прародитеља грехом повређену природу, те стога треба да се боре против греховних навика? Зар је само ради монаха, а не ради свих људи, долазио на земљу Спаситељ наш, Господ Исус Христос? Зар је Он само за монахе установио Своју Цркву, у којој се дају благодатне силе за савладавање закона греха и злих навика? Зар је само за монахе написано Јеванђеље и зар само њих, а не све људе, Господ позива у Своје вечно блажено Царство које долази?
Ко би се усудио да тврди тако нешто? Јер говорити то, значило би показивати потпуну окамењеност душе, потпуно и најдубље незнање, безнадежно несхватање смисла људског живота! Зар ће неко стати да тврди како од власти греховних страсти, које порађају зле навике, страдају само монаси, а не сви људи без изузетка? Дакле: сви људи, без икаквог изузетка, једнако су призвани на борбу против греховних страсти и злих навика, како би се ослободили од силе зла која их угњетава и која влада у свету, тако жестоко тиранишући све људе, што нарочито јасно видимо у данашње време. Наравно, сви људи треба да стану на пут духовног живота, ако желе да се избаве од силе зла која их притиска, то јест сви треба да у извесној мери постану подвижници-аскете. Ко се тога клони, осуђен је на пропаст.
Аскетизам је потребан сваком човеку, а не само монасима, јер он никако не представља нешто противно природи, како се обично мисли, и никако није нешто што је човеку споља силом наметнуто, него напротив: то је природни захтев људског духа који тежи ка томе да се ослободи од угњетавања силе зла и да се вине ка своме Почетку – Богу, како би у Њему пронашао најпотпуније задовољење свих својих унутрашњих трагања и потреба, како би пронашао оно што сви људи силно прижељкују – срећу, мир, радост и вечно спокојство. Аскетизам, који човека сједињује са Источником и Даваоцем сваког добра – Богом, представља једини поуздан пут ка том примамљивом светионику среће ка коме сви људи на земљи тако незадрживо стреме, и у јурњави за којим тако често гину – како за овај земаљски живот, тако, што је нарочито страшно, и за онај будући, вечни. Јер срећа, како показује опит живота, није изван човека, где је он погрешно тражи, него унутар њега: срећа је у мирном устројству душе, у том непомућеном унутрашњем миру који представља резултат дубоког унутрашњег задовољства, као резултата победе над злом, након искорењивања злих навика које свирепо владају душом. Човек у чијој души господаре греховне страсти и зле, порочне навике, које увек производе пометњу и хаос, никада се не може осећати срећним. Једини начин за умирење душе је – гушење и искорењивање злих навика, то јест аскетизам, аскетски начин живота.
Ето због чега је аскетизам, у овој или оној мери, безусловно неопходан сваком човеку, без икаквог изузетка: он представља опште добро, опште наслеђе. Ко се клони аскетизма, тај је непријатељ сам себи: тај се сам одриче највишег добра – спокојне савести и блаженог општења са Богом.
Аскетизам није чисто људски изум, који није угодан Богу – како покушавају да тврде неки непријатељи аскетског живота. Напротив, то је једино право и поуздано средство за остварење изричите воље Божије о човеку. А каква је та воља Божија о човеку, то је јасно исказано убедљивим речима Самог оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа – речима из такозване беседе на гори, које не остављају простора ни за какво извртање смисла: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Ето како је – према замисли Самог Бога, Творца човековог – узвишен коначни циљ свих стремљења хришћанина, који се бори против својих греховних страсти и злих навика. Циљ је – уподобљење Богу. Ипак, у чему се састоји то савршенство на које нас призива Господ, и у чему треба треба да се трудимо, да бисмо се уподобили Богу? И на ово је директно и јасно указано у Речи Божијој: Будите свети, јер Сам Ја свет (1. Пет. 1,16) – вели Господ, док апостол Павле у својој посланици Солуњанима исто тако категорички тврди: Јер је ово воља Божија: светост ваша (1. Сол. 4,3).
Дакле, не може бити никакве сумње, све је јасно. Од свих људи које је створио (а не само од монаха) Господ очекује савршенство, које се састоји у светости, сличној (подобној) светости Божијој. Таква је, јасна и одређена, воља Божија, и сада већ само од нас зависи – хоћемо ли ту вољу испуњавати или ћемо јој се противити. Светости се супротставља грех, који се савладава једино аскетским животом. Сходно томе, аскетизам, који искорењује грех и на тај начин води човека ка светости, не представља бескорисну људску измишљотину, него моћно средство на које је указао Сам Бог, помоћу кога човек остварује вољу Божију о себи. Ко за себе истиче да је противник аскетског живота, тај је, само по себи је јасно, противник воље Божије и непријатељ Божији.
Бог нас је створио зато да бисмо били свети као и Он, да бисмо живели у блаженству и наслађивали се општењем у љубави са Њим. До одступања од тог назначења Божијег дошло је кроз пад наших прародитеља у грех. Грех нас је удаљио од Бога и учинио дубоко несрећнима. Подвижнички, аскетски живот исправља зло које је нанео грех: он нас враћа у блажено општење са Богом. Божанска љубав, која жели наше спасење, очекује да сви станемо на тај једини спасоносни пут аскетског живота и да кроз то задобијемо вечно блажено општење са Богом, будући да је само у Њему целовито и најсавршеније задовољење свих најузвишенијих захтева и потреба људског духа.

Архиепископ Аверкије (Таушев)

predanje-ms.blogspot.com