Старац Јосиф Ватопедски и победа над клеветом

Мој старац Јосиф ме је замонашио. Следио је оно што Господ каже у Јеванђељу: блажени су они који плачу, јер ће се утешити. Имао сам 18 година када сам га први пут срео.
Од тада до његове смрти био сам поред њега. Много година сам био једини свештеник међу његовом братијом.
Старац се причешћивао четири пута недељно. Никада није приступао Причешћу а да није плакао.
Заиста је лио сузе; јецао је толико јако да сам, када је узео платно да се причести, чекао тренутак да може да удахне, а затим да прими Тело Господње.
Плакао је стално. То се често дешавало и током наших оброка, па је ретко долазио на оброк са нама; јео је сам.
Када би чуо име Христово, или Пресвете Богородице, или Светог Георгија, није могао да настави да једе.
Почео би да плаче, а ми то нисмо могли…
Никада нисам видео никога попут њега.
Увек је био у таквом стању на Литургији, и сузе су му обилно текле.
Зато, када је умро – вероватно су сви видели његову фотографију – његово лице се расцветало у осмех.
Господ је рекао – Онај који је плакао, насмејаће се.
Поседовао је велику вештину покајања.
Као што је рекао старац Пајсије, није био учитељ молитве, већ професор молитве.
И када би му рекли:
– Геронда, чуо сам да те неко овде критикује – он би одговорио:
– Стварно? То је успех!
Једном га је јеромонах клеветао.
Дошао сам и рекао:
– Овај монах говори много лоших ствари о теби.
Он је одговорио:
– Ја ћу се позабавити њим. Сада ћу га казнити да ме памти до краја живота.
Сви смо били пресрећни због овога…
Била је субота, ишли смо на вечерњу службу.
Био сам ђакон, а овај јеромонах је био са мном у олтару.
Старац је ушао у олтар и рекао му:
– Дођи овамо, морам ти нешто рећи.
А онда сам видео старца како му се клања, љуби му ноге и пита:
– Брате мој, јесам ли те нечим узнемирио?
Молим те, опрости ми!
Једноставно сам занемео.
А следећег дана сам отишао код оца Јефрема у Катунакију, веома далеко од нас.
(Тада на Атосу није било телефона.)
Када сам ушао у келију оца Јефрема, питао ме је:
– Шта је ваш старац урадио јуче?
Рекао сам:
– Одакле бих ја знао?
А он је наставио:
– Анђео Господњи ставио му је тако огромну круну на главу…
Видео је у свом духу да је анђео Господњи дао старцу круну зато што је тражио опроштај од свог брата.
Тако светитељи „кажњавају“ друге.

Весна Гобељић/ Компас инфо