Тишина Божија

Време је Господу чинити;

разорише закон Твој.

Ради тога заволех заповести Твоје

већма од злата и топаза (=драгог камена).

Ради тога по свима заповестима Твојим управљах се,

сваки пут неправедан омрзох.

Чудесна су сведочанства Твоја,(Пе).

тога ради истраживаше их душа моја.

Објава речи Твојих просветљује,

и уразумљује децу.

Уста своја отворих, и привукох дух,

јер заповести Твоје зажелех.

(Псалам 118:126-131).

Време је да Господ делује може значити да је време да учинимо нешто за Господа. Међутим, исправно тумачење је – време је да делујеш, Господе. Људско искуство то потврђује: Псалми Давидови, али и наша свакодневица нам открива да сваки човек током свог живота искуствено познаје тајну – тајну Божијег ћутања. Чини се да Бог превише пута у нашим животима ћути. Тачније, као да је Бог одсутан. Много пута тражимо од Бога да делује, али Он не делује и дозвољава да се ствари одвијају овакo како се развијају, а овај развој за нас може бити драматичан, трагичан, гуши нас неправда, тешкоћа, а Бог ипак ћути. Не меша се и не делује. Природно је да човек осећа протест у себи, као да хоће да каже Богу: Зашто нешто не урадиш?! Зашто не дођеш и не зауставиш ову неправду, пошто је то противно Твом закону?

Али Бог ћути. Бог је увек радио на овај начин. Чинио је своја дела у тишини и јављао се у свету, али истовремено изгледало је да је одсутан од ствари овога света и то не само у личном животу човека, него чак и у животу Цркве.

Када читамо житија светих, мученика из првих векова, али и до данашњих дана, видимо да је било хришћана који су прогоњени, мученички страдали и крвљу плаћали за веру у Христа. Било је периода када се чинило да ће се Црква буквално урушити, да непријатељи Цркве достижу врхунац своје моћи и славе, да Црква достиже најнижу границу немоћи и понижења. Неко би рекао: зашто се Бог није умешао, зашто су јеретици тријумфовали, зашто је ишло добро душманима Цркве, а код нас нема ништа добро. 

Тако Бог делује у нашим животима. Зашто? Он жели да промени начин на који размишљамо, Он жели да се у нама откључа покајање, промена ума, начина размишљања, да се удаљимо од световног начина размишљања и уђемо у начин размишљања Бога, а то је жртва, љубав и кеноза зарад другог човека. Размислите и видећете да је и сам Господ у свом земаљском животу овако чинио, био ухваћен и предат у руке људима и понизио Себе на најгори начин.

Када је свети Ап. Петар је, вођен људским критеријумима, отишао да одсече уво слузи да би показао храброст и наметнуо своју вољу, Христос га је прекорио и рекао му:

"Чекај, мислиш да се не могу заштитити?" Ако хоћу, заштитићу Себе, и могу учинити да се 12 хиљада Анђела појави овде да ме заштите, али не желим и не треба ми људска заштита. Својевољно се предајем смрти, без отпора ономе што се дешава.

Заиста, велика је ствар променити начин на који размишљамо, удаљити се од светске правде и ући у правду Божију, где Бог делује на сасвим другачији начин, као Отац Који жели да спасе све људе, па и ђавола. Ми, с друге стране, функционишемо као људи желeћи нашу правду.

Заиста је тешко, али Црква својим процесом исцељења чини ову промену, а пре свега Сам Бог који делује како Он зна и на крају нам помаже. Понекад прођу године и Бог уопште не проговори, већ остави човека да се мучи док не промени начин живота, а ми се гушимо овим осећањем.

Када Бог ћути, онда ћутимо и ми, и не можемо ништа друго него да једни друге помињемо у молитви са љубављу и саосећањем.

Свима нама без изузетка дође час, када пролазимо кроз ове потешкоће, када не знамо шта да кажемо. Хоћемо ли сносити терет одговорности? Имамо толико терета на себи да не можемо да поднесемо друге терете и невоље. Па шта ћемо онда?  Своје животе да стављамо у Божије руке са великим поверењем. Оно што кажемо у Светој Литургији: „Да предамо једни друге и себе и сав живот свој Христу Богу“. Да предамо себе, све своје ствари, цео свој живот у руке Христове, да имамо мир, да престанемо да једемо једни друге.

Зашто ми се дешавају тешкоће и муке? Гушиш се у овом питању, у овом "зашто ја"?! Међутим, питање ”зашто” нема одговора, или барем не онакав какав би желели. Бог одговара ћутањем, да схватиш да мораш да задобијеш мир, да препустиш све у руке Божије, опустиш се у Божијем загрљају, и тада ћеш разумети зашто су се све ове ствари десиле. Тада ће ти Бог одговорити.

Другим речима, предај се у руке Божије као што се дете предаје мајчином загрљају. Не ударај Бога,  Који те у наручју држи. Тешко је одупрети се Божијој љубави, одбацити Бога када те Он држи у свом наручју. Буди у стању да се опустиш у Божијем наручју. Када то постигнеш и утихнеш, тада ћеш наћи мир, бићеш смирен, тада ће из тебе изаћи дубок уздах и препустићеш се великој љубави и миру који присуство Божије даје човеку.

 митрополит Атанасије лимасолски

atanasijlimasolski.wordpress.com