Ти, пријатељ и Бог

Имао сам пријатеља, којег сам недавно сахранио. На његовој сахрани је био велики број људи, при чему су то били људи разних рангова, од племића до заменика министра. Био је веома скроман, неприметан човек, али је у животу и срцу свих људи који су дошли на сахрану заузимао огромно место, и зато су они и дошли да га испрате. То говори о томе да је умео да се дружи. Ако си пустио човека у своје срце и он то осећа – онда чак и ако му будеж говорио непријатне ствари, он ће те слушати и разумети, јер га не осудјујеш, већ искрено саосећаш са њим. Чини ми се да је пријатељство овоземаљска пројава љубави која ће постојати медју људима у Царству Небеском. Лјуди се често друже јер су повезани конкретним послом, рецимо бизнисом, али такви односи само личе на пријатељство. Нјихов циљ је коначан и када се постигне пријатељство може да се заврши. Али постоји друкчије пријатељство. За хришћанина је пријатељ онај како ми се чини ближњи, с којим он жели да из овог привременог живота предје у вечност и заједно буде на трпези са Христом. Ми тражимо нешто за себе, а треба се научити себе давати пријатељима и не желети захвалност за то. Треба знати опраштати и испољавати трпљење, јер ако имаш велике претензије према неком човеку, које он не може да поднесе, почеће да се удаљава од тебе. Одсуство прјатељства и свадје су чини ми се ад на земљи. Мислим да пријатељство с временом треба да задобије другу особину. Није обавезно да те са пријатељем повезују године заједничког живота. Пријатељ може да се појави сваког дана. Дешава се да сретнеш човека кога раније уопште ниси познавао, и поразговаравши мало схваташ да ти је то веома близак човек. Пријатељство и јесте у неком степену сједињење у Христу, јер другог човека можемо да пустимо у срце само кроз Бога и никако другачије. У пријатељству је увек присутан трећи – ти, пријатељ и Бог.

Виктор Ржевски

manastir-lepavina.org