Обраћање човека Богу је вероватно увек загонетка. Јер поглед на свет верујућег човека се толико разликује од погледа на свет неверујућег да окретање од једног ка другом изгледа парадоксално, као што парадоксално изгледа прелазак кроз дубоку провалију. Али Христос је ишао по води, а Својим ученицима је открио да ће онај ко има веру као горушично зрно моћи да помера горе (Мт. 17, 20). Зато се људи обраћају Богу и у условима који наизглед томе најмање погодују – кад се вера прогања, религија исмева, а неки на све начине покушавају да искорене Цркву.

Човек се често окреће вери зато што у души осећа неки зов и потребу за трагањем. Човек још не схвата да му недостаје Бог, али већ осећа да га свакодневица не задовољава. Рађа се својеврсна потрага за смислом живота, јер се одједном открива бесмисленост земаљске испразности.

Понекад нам да то схватимо помажу критична ситуација у животу, велика туга и додир са смрћу, кад се одједном открива да ништа није онако као што смо раније замишљали, односно, да постоји нешто што превазилази границе нашег материјалног света. Духовни писац из ХХ века Н.Е.Пестов наводи сведочанство једног од везиста који је преко радија примао ратне поруке руских војних пилота за време Другог светског рата. Овај везиста је говорио да су многи пилоти, који раније ни на који начин нису испољавали своју веру у тренутку кад би их непријатељ погодио и кад је авион захваћен пламеном већ падао, одједном почињали да се моле: «Господе, прими моју душу.» То се чуло преко радиовезе.

Ради се о томе да је критична ситуација такав догађај у животу кад спада сва љуштура и кад човек остаје сам са собом. Нестаје сав талог, спада маска и душа прогледава, види да постоји духовни свет, да човек није центар створеног света, да имамо Небеског Оца, без Којег живот неће бити срећан. Овакво прогледавање не наступа обавезно кроз тугу, већ и у додиру са светињом, приликом сусрета с благодатним човеком, приликом сопствених унутрашњих трагања итд. Али ако се у човеку не деси унутрашњи преврат, тачније, ако не дође до буђења његове душе, до њеног препорода, он неће постати верујући поред свих могућих аргумената.

Међутим, људима је својствено да различито поступају, чак и ако живе у истим условима, ако се исто васпитавају и чак и ако потичу из исте породице. Ако у човеку нема унутрашњег, чак и слабог покрета ка Богу, он неће моћи да се обрати. И понекад се чини да човек који одбацује Бога личи на онога ко за време ведрог сунчаног дана жмури, затвара очи рукама и каже: «Сунца нема!» Овакав став је врло опасан. У сећањима кнегиње Наталије Владимировне Урусове, која је доживела револуцију и која је видела страхоте новог безбожног уређења, наводи се опис поучног догађаја. У граду Јејску је за време дискусије о вери устао комесар града и показавши свој сат на руци рекао: «Ево сад је десет до шест, видећемо да ли ће ме Бог, ако постоји, казнити за моје речи.» Истог тренутка је дозволио себи да изрекне страшну хулу на Бога и закикотао се. Док се смејао зазвонио је телефон који се налазио на столу испред њега. Комесар је узео слушалицу, пребледао је и потрчао са састанка колико су га ноге носиле. Испоставило се да се тачно у десет минута до шест његов син-јединац, десетогодишње дете, случајно убио играјући се револвером који је отац заборавио на столу у својој канцеларији. Међутим, и ову очигледну казну Божију комуниста је касније прогласио за случајност и остао је непријатељ Божији.

Зашто се једни људи окрећу Богу, а други не, чак и ако се налазе у истим условима? Зато што човек има слободну вољу и свако у свом животу врши слободан избор у односу на веру у Бога и на духовни живот. Немојмо заборавити да је равнодушност према вери – такође избор.

Свештеник Валерије Духањин

 Православие.ру