Самоиспитивање

Да бисмо исповедали своје грехе морамо знати шта је грех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо.
Ту настаје велики проблем за многе од нас немамо, наиме, прикладна мерила према којима бисмо себе оценили. Често процењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље.
На пример, процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: „Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори…“
Или према критеријумима које нам пружа друштво. „Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини..“
Или према некој увежбаној црквеној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вредност: „Идемо у цркву недељом, не једемо месо петком, говоримо молитве, не играмо у време поста…“
Или, коначно, према старозаветним мерилима која су веома добра, али не сасвим у равни са оним што је хришћанско; „Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу…“
Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиллн поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процена учињена тачно према хришћанским мерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа.

Томас Хопко

patmos.rs