о.Јован Бурдин - У честицама је наше спасење

Јуни 4, 2023 - 12:58
 0  85
о.Јован Бурдин - У честицама је наше спасење
Обавеза да се дају записи за помињање заупокојених објашњава се тим да се греси поменутих опраштају када се честице извађене из просфоре омију Крвљу Христовом. Кажу да је то веома важно за мртве. Да ли је то заиста истина?
Одговор:
Ово објашњење ми се чини превише материјалистичким. Нећу да правим директне паралеле, али не могу да не приметим да је управо то механизам сваког магијског дејства: оно се може извести само уз помоћ одређених материјалних предмета.
Веома је ризично апсолутизовати симбол. И управо у томе је погрешно ово објашњење. Врло је танка линија између таинства и магије.
Ево, на пример, цитата: "Честице извађене на проскомидији за све чланове Цркве полажу се на дискос и освештавају се у току Литургије, а по сили праобраза ово освећење прелази на нас, пошто дискос, са честицама које се налазе на њему, није ништа друго до икона целе Цркве".
Чини се да је све логично (само није јасно шта значи "по сили праобраза"), али вреди размислити и постаје очигледно колико чудно изгледа таква теза. Дискос је слика/икона Цркве, честице смо ми. Дух Свети, који освећује честице, освећује и нас.
Из овога следи да ако моја честица не лежи на дискосу, онда ја нисам освећен. А то значи да благодат може да сиђе на човека само посредством честице положене на дискосу. Чист без икаквих примеса магизам!
Треба напоменути да ово нема никакве јеванђелске основе. Христос није вадио честице за апостоле и није их спуштао у Чашу. Хлеб - то је Његово Тело и вино - Његова Крв. Древна Црква (укључујући и све њене Оце – Атанасија, Василија, Јована Златоуста итд.) десет векова је служила Литургију на једном Хлебу и једној Чаши.
Традиција вађења честица из просфоре појавила се сасвим случајно. Штавише, чак и Евхаристијски Агнец и проскомидија на којој се он припрема су прилично касне појаве.
Први који помиње Агнец је Константинопољски патријарх Герман (умро 740 г.). У основи, сведочанство о томе почиње да се налази од IХ—Х век, иако приготовљење Агнеца не јавља се још обавезним литургијским дејством.
Најмање хиљаду година проскомидија се састојала у једноставном избору најбољег хлеба и вина, које су људи приносили. Он (хлеб) се освештавао у целини, нетакнут, и ломљен је на комаде непосредно пре причешћа.
Као посебан чин, проскомидија се развија у Х—ХII веку, а коначно се формира до ХV века.
Отприлике у исто време, у Х веку, појавила се традиција вађења честица из просфоре. У почетку није било посебног теолошког смисла. Људи су доносили свој хлеб. Један је изабран за Литургију, остале је свештеник дизао увис, изговарајући име ктитора/жртвеноприноситеља.
Од XI века из освештаних хлебова почеле су да се ваде честице у знак сећања на оне који су их приносили и и полажу их на дискос поред Агнеца. Временом је ово прерасло у богословску концепцију омивања грехова кроз честице погружене у Крв Христову. И сада, на крају Литургије, спуштајући их у Чашу, свештеник говори: «Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом грехе свих овде поменутих, молитвама Светих Твојих».
Како со поводом овога елегантно изразио архимандрит Кипријан (Керн): «Византија је уткала у литургијско ткање многе богословске и мистичне узоре».
Немам ништа против симболике коју ово дејство носи. А погружење честица доживљавам као озбиљан симбол нашег сједињења у Чаши – Цркви, у Телу и Крви Христовој, симболу нашег преображења.
Истовремено бих желео да истакнем један моменат који ми се чини важним. Сама чињеница да, најмање хиљаду година, ниједна честица није извађена из просфоре и није спуштена у Чашу, говори о условности ове традиције. У супротном, морало би се признати да су греси првих хришћана, који то нису чинили, остали неомивени и неискупљени. А ово је јасна хула на Христа и Његов подвиг на крсту.
То није ништа друго до форма коју је Црква пронашла да изрази теолошку идеју. То је симбол нашег сједињења и спасења.
Али то не значи да не могу постојати друге форме. А тим више, то не значи да ако није спуштена честица у Чашу за човека који живи по заповестима Божијим и исповеда Никејско-Цариградски Символ вере, онда је он пропао.
Наше спасење и наша пропаст зависе само од Самог Христа.
Истинска Крв Христова, која испуњава Чашу, тече из Његове ране и на овом и на оном свету. И није случајно што пре сваке Литургије свештеник чита молитву, у којој се налази и молба за све упокојене:
"Напој их потоком благости Твоје из прободеног Твога ребра које је на Крсту истекло, да се тиме развесељени радују у Светој Слави Твојој".
Тобом ћемо ми прећи у вечно Твоје Царство, где оно више није скривено, него ћемо Те видети лицем у лице. Тада ће Бог бити све у свему.
Сада сам гладан и жедан, али ћу се тада наситити. И јавиће ми се слава Твоја, и у њој ћеш Ти царовати са Оцем и Светим Духом заувек. Амин.
facebook.com

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!

Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!