Митрополит Антоније Блум : О рату

Поново на сувише болној, страдајућој нашој човечанској земљи чаша гнева, чаша туге, чаша страдања људског долази до обода и поново се прелива преко ње. И ми не можемо остати равнодушни према тој тузи, која данас обухвата хиљаде и хиљаде, милионе људи. Пред нашом хришћанском савешћу поново се појављује страшно, строго слово Божије, или, тачније, образ Самога Христа, Који је постао човек, Који је дошао у наш свет, Који се приопштио не слави, не добродетељи (врлини), већ је постао брат и угњетених, и грешника.

Солидарност Бога са човеком није разрушила Његову солидарност са Оцем; и овде пред нама је слика коју нам је тако тешко да прихватимо и коју нам је још теже да остваримо: слика Онога Који је хтео бити једно и са праведнима, и са кривцима, Који је све обухватио јединственом љубављу, љубављу крсне туге у односу ка једнима и љубављу радости и – опет – крсне жртве у односу ка другима. Данас у свести многих људи појављује се слика гнева, и у тој слици бирају се једни, а искључују други, у таквом доживљају правде, саосећања и састрадавања срца људи бирају једне и проклињу друге. А то није Христов пут, и то није наш пут, наш пут је у томе да једном љубављу, са свешћу и доживљајем ужаса, обухватимо и једне и друге и пригрлимо – не са саосећањем, већ са састрадавањем, не са саглашавањем, већ са свешћу о том ужасу, пред којим стоји неправда, и пред крстом, пред којим стоји правда.

И ја позивам све вас, пред лицем свега тога што се данас догађа у свету, да поново погледате на то какво је наше хришћанско гледиште, где је наше место на том разореном ткиву, где се пролива крв, сузе, ужас – и да схватимо да је наше место на крсту, а не само поред крста.

Често се мисли: шта ми можемо учинити? Срце поцепати љубављу ка једнима и саосећањем ка другима: шта ми можемо учинити када смо немоћни, утихли, бесправни? Ми можемо стати пред Господа са молитвом, са оном молитвом о којој је говорио старац Силуан, молити се за свет – то је проливати крв. Не у тој лакој молитви коју ми узносимо из спокојности наше, већ у тој молитви која се пробија ка небу из бесаних ноћи, у молитви која не даје покоја, у молитви која се рађа од ужаса страдања, у молитви која нам не дозвољава да живимо у ништавности, ситницама нашег живота, у молитви која од нас захтева да коначно схватимо да је живот дубок и да ми упорно ходамо недостојно кроз наш живот, недостојно себе, недостојно Бога, недостојни те туге, те радости, те крсне муке, те славе Васкрсења, које се непрестано смењују и преплићу на нашој земљи...

Али сетимо се да Христос није изабрао; Христос је умро зато што су гоњени праведници и зато што грешници пропадају. Ето, у овом двоједном јединству са људима, који су око нас, у овом двоједном јединству са праведницима и са гршницима, молићемо се за спасење и једних и других, за милост Божију, за то да слепи прогледају, да би се утврдила правда, али не на суд, већ правда која води ка љубави, ка победи јединства, ка Божијој победи. Амин!

facebook.com