Протојереј Андреј Чиженко - „Религијска равнодушност“

У овом чланку бих желео да говорим о неким свештеничким запажањима. Они су повезани са грешкама прецизно оцрковљених људи који већ дуже време иду у цркву, мање-више редовно се причешћују Светим Христовим Тајнама, исповедају се.

 Прву појаву назвао бих „религијска равнодушност“ Она је прилично широко развијена међу оним црквеним људима који су деценијама ишли у цркву, али су почели да иду у њу не због неке врсте унутрашњег бола који је захтевао исцељење, не од унутрашњег тражења Бога и духовне метаноје-покајања, већ – по предању. Одрастали су у православним породицама, васпитавани у православним традицијама и упијали православље, како кажу, са мајчиним млеком. За њих црква и богослужење нису нешто страно, већ дом у коме се осећају као риба у води. А ипак, како кажу, постоји једно "али".

Такви људи често почињу да приступају Цркви и односима унутар заједнице као некој друштвеној и радној организацији, као некој институцији. Они могу савршено да разумеју психолошке замршености комуникације између епископа и пастве, између свештеника и духовника, запослених у храму, православних људи; знају како се правилно прекрстити и у којој богомољи се поклонити до земље. Знају да читају Шестопсалме и Катизме, знају у ком тренутку се даје кадионица свештенику и излази са свећњаком, али притом годинама не отварају Библију, не читају дела светих отаца и не развијају се духовно изнутра. Они су оно што се зове традиционалисти. Они живе спољашњим животом Цркве, спољашњим обличјем, не развијајући своју душу, не ходећи изнутра путем ка Богу – својим личним свакодневним путем ка Господу Богу.

Главни критеријум по којем можете препознати такве особе је нека врста хумора. Цинични религиозни хумор. Односно, губитак поштовања према светом поретку или црквеној јерархији. Они не живи заједничарењем са Богом — живом заједницом са Живим Тројичним Личним Богом. Такви људи у Цркви виде само људско. И ово је њихова велика грешка и велика туга.

По речима светог праведника Јована Кронштатског, треба да заблагодаримо Богу што смо рођени и васпитани у вери православној. Али не треба да вегетирамо у њему. Треба да се развијамо.

Сетимо се Павлове посланице: „Зато вас подсећам да запалите дар Божији који је у вама полагањем мојих руку; Јер нам Бог није дао духа страха, него силе и љубави и здравог разума“ (2 Тим. 1,6). Тако развијате дар Божији који сте примили у Тајни крштења, и у Цркви ћете открити чудесни небески свет, у који морате ући заједно са свима светима и анђелима; ући да вечно живите са Богом који вас чека.

pravlife.org