Зашто зависимо од туђег мишљења

Погледајте мало боље процес социјализације (васпитања) човека и закључићете да је људски мозак од малена уобличаван на један пасивно-зависан начин. Видећете како се процес изградње човека у уплашену, зависну структуру одвија углавном кроз социјализацију која је испуњена селективним условљавањима, тј. награђивањем и кажњавањем за одабрана понашања и мишљења. Тако, људи постепено постају у потпуности зависни од социјалне средине, која захтева од њих ово или оно, која им брани и дозвољава да се понашају и мисле. Највећи захтев који друштво ставља пред човека је да се дефинише у складу са социјалним конвенцијама, а механизам изградње личности се, поред осталог, базира и на страху од одбацивања од друштва.
Прво, да видимо зашто уопште долази до тога да је човек толико зависан од околине и у толиком страху од одбацивања? Не можемо потпуно окривити појединца за такво стање ствари. Човек се рађа у једном социјалном контексту и од рођења зависи од других људи, првенствено од родитеља, који му помажу да “стане на ноге”. Људи око њега, почевши од најближе породице, граде односе са њим као потпуно међузависне. Оваква ситуација је донекле нужна с обзиром на човекову биологију и не би била проблематична уколико се не би дешавало да је особа често стављена у потпуно потчињен (инфериоран) положај. Родитељ се често поставља као мали “бог” према детету – дете је његова креација, оно га мора поштовати и слушати његове заповести. Његова је судбина у рукама бога-родитеља.
Поред базичног усмеравања и упућивања у “законе и правила живљења”, родитељски ауторитет се протеже дубоко у дефинисање и давање детету “на тањир” разних врста правила. Та правила су дисциплинарна и односе се углавном на то шта је “добро”, а шта “лоше” по дете, које ставове и мисли “сме” и “не сме” да има, како “треба” и “не треба” да се понаша. Иако су неке корисне, многе дефиниције нису објективна и стручна знања већ “прежвакано” искуство и лични ставови родитеља. Родитељи се воде максимом “ради како ти говорим, а не како ја радим”, што је збуњујућа ситуација за дете и ставља га у беспомоћан положај. Замислите у каквом је дете ребусу када види родитеља како пије или пуши, док му овај говори “немој да пијеш или пушиш, то је лоше”. “Па што ти то радиш онда, ако је лоше?” дете се може запитати. “Ја сам ти родитељ, ја радим шта хоћу, а ти има да радиш како ти ја кажем”. Детету, наравно, овде ништа није јасно, осим да треба да слуша мишљење неког ко ни сам не зна шта ради и зашто, јер ће у супротном бити кажњено. Није ни чудо што су одрасли људи аутоматски зависни од мишљења разних људи (чак и анонимних, као што је случај на интернету), без јасне свести о правом разлогу за ту зависност, осим осећаја да ће им претити нека казна ако буду сувише на своју руку.
Даље, детету се дефинишу и ограничавају емоционална и креативна испољавања како би се уклопила у модел света који има родитељ и људи око њега. Ово је посебно очигледно када се родитељ и дете налазе на јавном месту где постоје специфични кодекси понашања. Тада често можете чути родитеље како прекоревају своју децу када слободно и спонтано испољавају емоције: “не дери се”, “смири се”, “тише мало”, или “смири се, људи те гледају”, па претње “добићеш батине”, “чика ће да те бије”, итд. На дететову радозналост често се одговара одговорима који имају сврху одбијања и заустављања детета у таквом понашању, јер је родитељ у тренутку заузет “битнијим” стварима (као што је утакмица између Радничког и Металца), или га једноставно “смара” да даје одговоре на питања детета (а често их и не зна). Оваквим понашањем родитељ систематски уништава критички ум код детета, убија жељу за довођењем у питање себе и света око себе, особину која би требала бити у фокусу људске егзистенције и која је пут до спознаје и до слободе.
Укратко, родитељ од почетка и аутоматски преузима улогу креатора и дизајнера дететове слике света, коју би иначе оно требало само да створи, а родитељ ту да буде подршка, помоћ и усмерење. Међутим, родитељ се ставља у улогу својеврсног “канала” преношења колективне свести (вредности и норми) у дететов ум, преносећи му тако обрасце функционисања везане углавном за социјалне улоге.
Kако читалац не би погрешно схватио поруку коју овде износимо, важно је напоменути да се никако не пориче значај родитељског интелектуалног и физичко-заштитничког ауторитета у млађим данима детета. Родитељ већ зна шта је"опасно, а шта није, па може заштитити дете или је већ стекао неке мудрости које би биле корисне за дете и помогле му да квалитетније живи. Родитељ је веома важна фигура у његовом животу и може играти кључну улогу у побољшању начина живота детета. Стога се може рећи и да је родитељство једна “света” и племенита дужност. Међутим, сувише се често виђа слика односа који је, по нашем мишљењу, нарцистичке и диктаторске природе, који се као такав протеже дубоко у касне периоде сазревања детета (адолесценција, па и касније). За многе односе бисмо могли рећи и да су великим делом посесивни. Ово се посебно види у изјавама типа “ти си моје дете, ја сам те створио/ла, твоја судбина је у мојим рукама”, или у имплицитним претпоставкама као што је: “ти мене треба безусловно да волиш, а ја ћу тебе да волим под условом да будеш довољно добро дете”. Овде, као и у изјавама типа “ја те храним, значи треба да ме волиш” такође примећујемо и однос који је материјалистичко-трговачке природе. Љубав треба да се купује и продаје, тргује се њоме. Kао да смо на пијаци. Иако можда родитељи и не мисле тако, њихова понашања доводе до тога да то тако звучи и изгледа детету, те да се љубав родитеља “купује” праћењем одговорајућих образаца понашања и испуњавањем њихових очекивана.
Оно што је овде проблем је и то што су многи родитељи и сами изгубљени и уплашени од света, па није чудо да често преносе анксиозност и понашају се посесивно и сувише протективно према детету. Не дозвољавајући му да спонтано искуси свет, који је представљен као место пуно опасности, родитељи га “тренирају” и условљавају на ту психофизичко-емоционалну зависност од њих, стварају обрасце за све његове будуће односе и условљавају га на зависност од очекивања околине.
У највећем броју случајева ова међузависност не престаје до касне адолесценције, а у међувремену се улази у друге врсте међузависности – са наставницима, вршњацима, улази се и у романтичну везу и брачну заједницу, итд. Тако човек формира своју менталну структуру у односима са другима и на основу њихових менталних модела и мишљења се даље развија, сагледавајући свет кроз социјалну призму. Kасније ће се, када сазри и оснује своју породицу, на неки начин поново вратити у тај зачаран круг блиске међузависности и пренети то што је у њега пренешено на своју децу и тако у круг. Има ли томе краја, можемо ли бити слободни? Можемо – али је потребно да прво схватимо да проблем постоји, а онда да тражимо начин да га решимо, што ми у овим текстовима и покушавамо.

Владимир Станковић, дипл.психолог-мастер

tamoiovde.wordpress.com