Затворена врата

Постоје четири врсте људи…
Они који су ригидни и око циљева и око начина доласка до тих циљева…
Они који су ригидни око циљева а флексибилни око начина доласка до тих циљева…
Они који су флексибилни око циљева а ригидни око начина доласка до тих циљева…
И Они који су флексибилни и око циљева и око начина доласка до циљева…
Све што се више бавим људском психом схватам да у животу највише страдају ови први…
Њима буде добро само док је замишљени пут од жеље до циља праволинијски…
Док ствари иду онако како би и требало да иду…док је све потаман…док се труд исплаћује…и правила важе…док је свет поштен и фин…и док је живот леп…сам од себе…
На првој кривини…на првом одрону…на првим радовима на путу…на првој саобраћајци…та ригидност постаје тег од хиљаду тона који их вуче на дно…
Заиста бих волео бих да сам у овој четвртој групи…и знам неке срећнике…који се ни око чега не нервирају…и којима је све добро…и на њих бих се увек кладио по питању дуговечности…али ја једноставно нисам такав…волим моје циљеве…и много су ми важни…и нажалост…или на срећу…посебни су и уски…па морам мало затезати око њих…и бити тврдоглав и ригидан…
Да нису затворена врата пред носем проблем…то је једноставно део игре…већ је то упорно лупање главе о та врата…јер би она МОРАЛА да буду отворена…и то би тако ТРЕБАЛО да буде…и било би лепо…и нормално…и лакше…и лепше…
Ако се питате зашто смо сви опчињени и навучени на РЕБТ…одговор је веома једноставан…
Наши лични животи су постали бољи…
Од кад смо постали спретни Бравари који могу брзо проценити са каквим вратима имају посла…
Отшкринутим…случајно притвореним на промаји…лабаво затвореним…слабашним…гранитним…херметичким…или тајним…
И од када смо навежбали вештину важнију од свих…БИТИ ФЛЕKСИБИЛАН…
Па се можемо и провући ако треба…уосталом сигурно знате из оних затворских серија да тамо где вам глава може проћи…да вам ту може проћи и цело тело…тојест да се ту можете проћи и ви…
И покуцати…сто пута…ако треба…колико год било срамотно…
И упрети из петиних жила…ако се могу пробити силом…трудом…радом и упорношћу…колико год било непријатно…
А вала и одшетати до других…или макар до прозора који се управо отворио…који су макар у правцу наше дестинације…
И оставити тајне пролазе да на њих губе време залудни…
Једноставно је…
Од када смо престали да се љутимо на живот што није априори онакав какав би ми волели да буде…
Већ смо почели да му се прилагођавамо…и да га упорно…милиметар по милиметар мењамо…по нама…и спрам нас…
Од кад трошимо наше ресурсе на адаптацију…уместо на одржавање на нашем зрну грашка…
Од када смо постали флексибилни…
Лако нам је да будемо ригидни око циљева…
Kада нам иде…
И кад нас чела и носеви више не боле…
А живот постаде…ни крив ни дужан…леп…

drvladimirdjuric.rs