Бестрасност је неопходна врлина

Свима нам тренутно недостаје бестрасност. То се посебно осећа у нашим данима, када су сви нерви напети до крајњих граница.

Људи различито реагују на стрес. И људи Цркве нису изузетак. Током овако тешког притиска на Цркву, који се сада дешава, веома је тешко не подлећи емоцијама. А понекад те емоције почињу да нас поседују више него што је потребно.

Неки људи су вођени страхом. Страх од губитка земаљске удобности, тако познатог удобног узког круга. А они који су се бескрајно предали страху више не размишљају о Цркви. Спремни су да потпуно поклекну пред онима који врше притисак на Цркву, а на то позивају и друге. Страх заслепљује и не дозвољава да се види граница која се више не може прећи, граница иза које се сви уступци претварају у отступање од вере.

Друга фатална страст је бес. А сада је време када разлога за љутњу има више него довољно. Шта друго може да осети обичан човек када се газе наше светиње, када се Црква и њени браниоци бескрајно ругају, када се исмевају највиши пориви благочестивих хришћана, када се наше речи искривљују и мењају? Али никакав бес није оправдан. Чак и ако нам се чини да је то „праведни гнев“. Бес је заслепљујући као и страх.

Начелно, треба рећи да емоционални план води ка самоуништењу. И уопште није важно под којим знаком се то самоуништење дешава и које су добре намере оправдане.

Сада нам је више него икада потребан бистар ум. Али како то постићи, ако не кроз бестрасност?

Свети Игњатије Брјанчанинов каже: „У бестрасном стању човек достиже чисту љубав, и његова мисао почиње да непрестано пребива са Богом и у Богу". И то нису само високе речи. То је оно чему сви треба да тежимо, шта год да се деси.

митр. Антоније Паканич

pravlife.org