Свети Јован Дамаскин о Божићу

Свети Јован Дамаскин о Божићу

Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да сапразнујемо са празникољубивим Силама (небеским), јер су оне дошле овде да са нама празнују! Хајдете да устима као милозвучним органима запевамо! Ходите да духом заиграмо (од радости)!    

Јер коме је ово празник и свечаност? Коме расположење и весеље? Онима који се боје Господа, онима који служе Тројици (Светој), онима који са Оцем Сина и Духа савечног поштују, онима који душом и мишљу и устима исповедају Једно Божанство у Трима Ипостасима (Личностима) нераздељиво познавано, онима који признају и исказују Христа Сина Божијег и Бога, познаванога као једну Ипостас (Личност) у двема нераздељивим и несливеним природама и у њиховим природним својствима.
Нама је весеље и свака радост празнична. Нама Христос празнике усаврши, “јер нема радости безбожнима” (Ис. 48, 22). Одагнајмо облак сваке жалости која ум помрачује и не допушта му да се уздигне у висину. Пренебрегнимо све земаљско, јер наше живљење није на земљи. Ка небу ум уздигнимо, одакле и Спаситеља Христа очекујемо Господа (Фил. 3, 20).    

Данас првоврховни (Апостол) новог Завета (Петар), који је Христа Сином Божјим најјасније назвао, рекавши: “Ти си Христос, Син Бога Живога” (Мат. 16, 16), гледа начелника старог (Завета Мојсија) како стоји пред Законодавцем обадва (Завета) и гласно говори: Ово је Онај Који Јесте (2 Мојс. 3, 14), Којега сам прорекао да ће устати Пророк као ја (5 Мојс. 18, 15), то јест: као ја као Човек и као Начелник новога народа, а изнад мене као Господар нада мном и над свом творевином, Који је и мени и теби (Петре) оба Завета, Стари и Нови, завештао. Данас девственику Новог (Завета Јовану) девственик Старог (Завета Илија) благовести Девственика Господа из Дјеве.


Хајдете, зато, слушајући Давида Пророка, “да певамо Богу нашем. Запевајмо Цару нашем; певајмо (Му) јер је Цар све земље Бог; певајмо (Му) разборито” (Псал. 46/47, 67). Певајмо уснама радости, певајмо разумом ума, осећајући укус речи. “Јер грло окуша јело, а ум речи распознаје”, вели Премудри (Јов. 12, 11). Певајмо и Духом који све испитује и саме дубине Божије неизрециве (1 Кор. 2, 10): у Светлости Оца Духу (Светом) који све осветљује, Светлост гледајући неприступну Сина Божијег.
 Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво Тело земљано блистајуће Божанским сјајем, Тело смртно које извире славу Божанства. Јер Логос тело, и тело Логос, постаде (Јн. 1, 14), мада ниједно не иступи из своје природе.    O чуда, које сваки ум превазилази! Није Телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Како се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе. И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (perihoriseos) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек).    

“Ово је Син мој”, Славе моје Сјај, Обличје Бића мојега (Јевр. 1, 3), кроз Којег сам и Анђеле створио, Којим сам Небо утврдио, Земљу засновао, “Који држи све моћном речју Својом” (Јевр. 1, 24) и “Духом уста својих” (Пс. 32/33, 6), то јест Живоначалним и владичанским Духом (Светим). “Њега слушајте”. Јер ко Њега прима, прима мене Који сам Га послао (Лк. 9, 48), послао не господарски, него очински. Јер Он бива послат као човек, а као Бог остаје у Мени и ја у Њему (Јн. 6,56 и 17, 21). Ко не поштује Јединородног и Љубљеног Сина мог, тај не поштује Оца Мене који сам Га родио (Јн. 5. 23). “Њега слушајте”, јер Он “има речи живота вечнога” (Јн. 6. 68). Ово је закључак из онога што се (на Тавору) савршавало, ово је смисао (ове) тајне. (19) Шта бива затим? Мојсија и Илију послао је (Христос) у њихова места, а појављује се само Апостолима, и тако силазе са горе (Тавора), ништа никоме од виђенога и чувенога не говорећи, јер је то Господ заповедио. А зашто то и ради чега, рећи ћу: мислим да је (Христос) знао да су (остали) ученици несавршени, јер још нису стекли савршено заједништво у Духу (Светом), па да не би жалост испунила срца њихова и да не би издајника (Јуду) беснило зависти опседало.

patmos.rs