Када се неверујући човек тешко разболи

Мај 10, 2025 - 22:45

0 13

Када се неверујући човек тешко разболи, онда се верујући који је поред њега налази пред избором: човеку је у критичној ситуацији важно рећи за Бога, али да ли га треба узнемиравати, уколико знамо да је он неверујући?Рецепта нема али постоје разна искуства. О њима су нам причали свештеници и медицинске сестре, који се непрекидно суочавају са сличним ситуацијама.

Ћутати или инсистирати?

Најчешће је управо са ближњима теже од свега разговарати о вери јер они већ знају твој став, и сами су се давно определили и зашто сад опет разговарати о томе? Поред тога, данас су верујући људи у породици углавном генерација деце или чак унука. Старијем човеку је психолошки тешко прихватити “омладину” у својству учитеља и наставника.Али шта радити са рођацима? У тој ситуацији је велика саблазан пројавити своју вољу, “наметати нешто” – чини се да брига о бесмртној људској души све оправдава. Да ли је то тако? И да ли то има смисла?

Људмила, је медицинска сестра која помаже свештенику при вршењу црквених Тајни у првој Градској болници: «Имамо често прилику да посматрамо такав притисак од стране рођака. Жене наваљују на мужеве: «Хајде, сад ће ти доћи свештеник, исповедићеш се и причестити, и све ћеш му рећи». Муж на крају пристаје: «Ради шта хоћеш, пристајем на све, само ме остави на миру». А потом сестре долазе код њега да га припреме, а он каже: «Ја ништа то нисам желео и нисам се спремао, нису ми објаснили колико је то озбиљно». Неки рођаци ни сами не знају шта је то исповест, Причешће, већ само неко каже да то треба урадити и ми трчимо да то урадимо. То је грешка која се редовно сусреће.Наша одговорност пред ближњима није у томе да их приморавамо. Господ је свима дао слободну вољу, и ако су они искрени у свом неприхватању или неразумевању, Он ту искреност уважава. А нама је у том случају боље да се молимо за ближњега”.

О.Андреј Спиридонов, свешетник Благовештанске цркве у Петровском парку (црква духовно руководи градску болницу Но.50): “Ја не знам ни за један случај да је човек на кога је у неком степену вршен притисак за исповест и Причешће, потом озбиљно пришао вери и дубоком покајању. Вера је тајанствено дело и задобија се пре свега кроз сусрет човекове живе личности са Божијом Живом Личношћу. То се не може ничим заменити или “испровоцирати”.То није испољавање љубави када један човек покушава да измени другог човека убрзаним темпом по сопственом образцу. Ми не треба свесно да се постављамо изнад таквог човека: ми смо свезналице, ми смо верници, а пред нама је човек такорећи, неверујући, незналица. Треба да прихватимо другог човека са свешћу о сопственом несавршенству. И да запамтимо да ни ми некад нисмо били верници. И ако Господ још није призвао човека да постане верник, онда ми на чисто људском плану имамо мале могућности”.Многи свештеници сматрају да треба бити опрезан не само у вршењу притиска на ближње, већ чак и при њиховом наговарању: човек сам треба да испољи своју жељу, па била она и најмања. Сваки други његов однос према Тајни ће бити превише површан, формалан.

О. Роман Емељанов, свештеник цркве св.блгв. царевића Димитрија при првој Градској болници: “Ако неко чак и није духовно надарен човек, већ просто поседује талант за лепо говорништво, може да учини да у болници 99% људи пожели да се крсти или причести. За то нису потребни никакви напори, тим пре што су болесници људи који зависе од оних који се брину за њих и који код њих долазе. Такав приступ ми се чини неправилним, и неправославним по својој суштини. Зато се ми у болници веома бојимо да вршимо било какав притисак, и наши свештеници не иду први по болничким собама – испред њих иде медицинска сестра која помаже свешзенику при вршењу Тајни. Човеку је лакше да непосредно одреагује на сестру: он може да је одбије и да каже да му ништа не треба. Када дође свештеник, њему је теже да га одбије и у томе већ постоји одређени притисак. Код нас у болници је све учињено тако да је човеку лако да направи први корак. Али тај корак човек ипак треба сам да направи”.

О. Владимир Новицки, свештеник цркве св.Бесребреника Козме и Дамјана у Космодемјанском (црква духовно руководи дом ветерана): “Човеку који умире се увек може рећи за Бога, без обзира како он одреагује. Онај који прилази таквом човеку представља целу Цркву, и у Њено име предлаже: “Да ли ти хоћеш? …да ли си спреман?..” У тим тренуцима се решава човеков вечни живот и даје му се последња шанса. Уколико се бојимо да му то предложимо лишавамо тог човека те шансе”.Како и о чему причати?Дакле, не намећући болесном човеку своју веру, може му се у критичном тренутку рећи за њу. Како то урадити? Може ли се о вери и Богу рећи у две речи? И од чега почети? Медицинске сестре које помажу свештенику у вршењу Тајни и долазе у болесничке собе у почетку просто говоре да при болници постоји храм, и да онај ко жели може да разговара са свештеником. Даљи разговор воде само с онима који су одреаговали на то на неки начин.

Људмила, сестра: “Људима који су у почетку равнодушни обично не прилазимо и чак не улазимо у детаље зашто они тако реагују. Не кажемо: “Зашто ми ништа ниси рекао? Ниси чак мућнуо главом? Ништа ниси питао? Па питај!”. Не, наравно! А када видиш да је човек спреман за разговор онда му лако говориш о ономе што ти је драго и радосно”.Ирина, милосрдна сестра, која је дошла у дом ветерана: “Често срећемо људе који су окорели у неверју, и ништа не желе да слушају. Нама су говорили: “Ви само долазите код нас и ништа нам немојте говорити”. И ми смо долазили да поразговарамо с њима, да их утешимо и помогнемо. Они су се навикли на нас. А потом смо већ почели да им предлажемо: “Ако хоћете код вас ће доћи свештеник да вас причести?”. И они су се слагали.”

О. Владимир Новицки: “Говорити о Христу, о вери и о Цркви се може само после постојања узајамног поверења. Речи и призиви су пука информација коју душа никако не прихвата. А ако ми и делимично носимо у себи Христов лик, онда се то не може сакрити. То се испољава и у томе како човек говори, у изразу очију, и у томе шта он ради и како то ради – све те спољашње ствари прожима љубав. Управо то и може да орасположи другог човека. Уколико се такво настројење појавило, онда разговор може да почне од најважнијег – да је Господ Љубав, и да Он жели да спасе сваког човека, и да свакога чека и да увек можемо да Му се обратимо”.Сестре обично не говоре болесницима о Тајни Причешћа – то је већ улога свештеника. Уколико се човек одазвао и изразио свесну жељу да се крсти или покаје, сестре му онда причају о Троједином Богу, о Христу, о Цркви.

Олга, сестра која ради при НИИ неурохирургији Бурденко: “Треба избегавати апстрактне појмове и говорити максимално конкретно: “Господ се оваплотио у људском телу, да би нам показао какав човек треба да буде. Он је чинио чуда, распели су Га на Крсту из мржње. И васкрсао је”. Важно је да ваша прича буде конкретно упућена том човеку – на Литургији ће се свештеник молити управо за вас пред Престолом Божијим – за болесну Марију”.

О. Андреј Спиридонов: “Ми не треба да се ослањамо на неке шеме које смо извукли из удзбеника догматског богословља. Ми тиме треба да живимо. У нашој цркви постоји многогодишња пракса вођења катехизаторских разговора са онима који се спремају за Тајну Крштења. Неколико људи који су после крштења почели да долазе у цркву су ми признали да их је у разговору највише привукло то што су осетили да то мене самог узбуђује”.Понекад рођаци и познаници разговарају са човеком о црквеним Тајнама, уздајући се у њих као на један од лекова: “Причести се за сваки случај, можда ће ти бити лакше и можда ћеш стати на ноге”. Од таквог мисионарења може да буде више штете него користи: то дезоријентише човека у односу на смисао Тајне, и можда узалудно га подстиче да се нада на оздрављење. Дешавало се да се човек у болници сложио да се крсти “за сваки случај”, а потом би од сестара или већ од свештеника сазнавао да се од њега захтева да се исправи, и да “претресе” свој живот, после чега би он одустајао.

имаге

Разговор треба почињати од најважнијег: да је Господ Љубав и да свакога човека чека и жели да спасе

Грешници и безгрешни

Уколико човек одреагује на ваше речи, и уколико је у њему већ помало постојало сећање на Бога, онда се може поразговарати о исповести и покајању као путу ка Богу.Треба бити спреман на веома распрострањен став: “Ја сам добар човек, цео живот сам чинио само добро, никакво зло нисам учинио и немам никаквих грехова”. Тада треба одговарати веома пажљиво и тактично, ни на трен не заборављајући да је то болестан страдални човек.

Људмила, сестра: “Разумљиво је да нико није безгрешан, али се човеку не сме одмах рећи: “Не, ти си грешан!”. То веома рањава човека који не примећује своју кривицу. Не треба залазити у ту област и почети му нешто доказивати”. У болничком храму у којем ради Људмила су саставили и одштампали “листић” о покајању, у којем се на начин доступан савременом човеку говори о суштини греха и покајања.Људмила: “Ја им дајем листић о покајању и говорим: “Слава Богу што нема грехова. Али ви просто прочитајте овај за вас душеспасоносни текст, а и ради исповести”. Може се и овако рећи: “Свако има савест, па и ви. Савест нас је укорила у животу више пута. Па прочитајте и свега се сетите”.Људи најчешће говоре о сопственој безгрешности, пошто гресима сматрају само оне, које Црква назива смртним: убиство, крађа, блуд. А гнев, вређање, осуђивање сматрају за ситнице. Због тога многе сестре и свештеници почињу управо од “ситница” не заборављајући да су им и сами склони: “Сви ми имамо ове или оне грехе: нисмо слушали родитеље, дошла нам је зла мисао, разгневили смо се на некога”.

Тешке теме

Упуштајући се у разговор на тако озбиљну тему, треба бити спреман на тешка питања. Например, о страдању. Човек измучен болешћу се понекад од свог страдања толико замори, да почиње да криви све који га окружују, сопствену судбину и Бога. Њега наравно пре свега треба покушати утешити. При чему они који већ дуго време брину о болеснима саветују да не треба стављати акценат на саму болест, зато што сви који долазе код болесног човека разматрају управо то: како лечити, шта и како боли итд. А ваш задатак је да тему разговора пребаците у другу област.Олга, сестра која помаже свештенику: “Уколико човек ропће на болест и не жели да живи, ми с њим говоримо о томе да ту своју муку треба Богу да принесе: “Господе Ти си ми из неког разлога дао ову болест. Дај ми снаге да је претрпим!”. Зато што ће га све остало само мучити и повећавати страдања. Да, тешко је то, разумљиво. Али чим започне са тим стањем, одмах говори. “Господе, помози ми!..”. Неко у болести призива смрт, а други се боје и саме помисли на њу.И то је још једна тешка тема. Они који не знају смисао Тајни, сматрају да њима треба прибегавати само пред смрт. И ако таквом човеку предложите да позовете свештеника, може да вам каже: “Ја још не умирем!” или да вас пита: “А шта значи умирем?”. Шта ту рећи? Сурову истину?Олга сматра да у таквим случајевима човеку треба обавезно говорити о бесмртној души: “Сви знају да је тело смртно, и да умиремо пре или касније. Али душа с тим не може да се помири (то сваки човек зна из искуства) зато што зна да је бесмртна. И потом треба рећи да сви имају своје претке који су давно умрли; а уколико је старији човек онда он има децу, унуке. И ми смо сви повезани у Богу, у вечности, јер за Бога нема мртвих – ваши ближњи ће се молити за вас, а ви за њих. Човек, који је први пут у животу чуо овако нешто ће од‌једном рећи: “Ако је то што сам сад чуо од вас истина, онда сам ја већ срећан!””. Уопштено говорећи питања могу да буду најразличитија. Неко почиње да говори: “Како данас веровати? Данас су такви свештеници!..”. Пренебрегавати таква питања је неправилно. Човеку треба рећи не само о тежини свештеничке службе, већ и о томе да није најбоље набрајати туђе грехе. Треба му објаснити да Сам Господ извршава Тајну преко свештеника. “А када будете имали могућност, - говоре обично сестре, - треба да изаберете духовника који вам одговара”.

Људмила, сестра која помаже свештенику: “Када у болесничкој соби почну такви разговори, ја одмах поменем старца Пајсија, који пореди једне људе са мувом, а друге са пчелом. Пчела лети преко прљавог дворишта и слеће на цвет, а мува лети преко предивног врта и слеће на неко ђубре. “Сви ми, - кажем, - треба да се уподобљавамо пчелама у нашем односу према свету и људима”. Болесници ће на то: “Да, да! Ми смо пчеле!”. Ја кажем: “И добро, и слава Богу, што је тако што о свима добро мислите!””.Али понекад је човек у стању да се објашњава до краја. Он ће то чак чинити и независно од теме. Ви сами увек треба да имате на памети да је поред вас страдални човек и да на време прекинете непотребне дискусије, пожелите му оздрављење и полако се удаљите.

manastir-lepavina.org