Стрес из хришћанске перспективе

Гледано из хришћанске перспективе, стрес настаје као реакција на празнину услед одвојености од Бога. Те празнине човек често није свестан, али уколико и јесте, одбацује је са етикетом минорности. Таквом размишљању је у многоме допринео убрзани развој технологије, који је човека убацио у вртлог свакодневнице и тако успео да му помрачи појам о идентитету као Божијој икони. Човекова грешна свест помаже стварању неподношљивог стања, које такође, може утицати и на физиолошке промене у човековом организму. Проблем који се јавља приликом тражења решења стресне ситуације јесте тражење на погрешном месту. Испрва, стресан човек не схвата да корен стреса и агоније потиче његове одвојености од Бога и ограничавање себе световним стварима. Гледано тако, нормално је да ће се обратити институцијама које се прокламују као „лечилишта“ душе, иако оне немају то преимућство саме по себи, попут Цркве. Душа, будући да је опкољена разноразним непријатељима и будући да врло лако осиромаши, бива лечена разноразним лековима, који стварају привид излечености. Када терапијско дејство лекова прође и када се човек врати у реалност, тада се опет може јавити стрес, јер тада долази до праве реалности, односно схватања да лекови не могу излечити корен. 

Све ово доводи до закључка да човек нема храбрости да се суочи са реалношћу у којој живи, то јест са самим собом. Стрес може изазвати бес, али и страх код човека, јер за суочавање са реалношћу неумитно је потребно схватање да постоји могућност победе над смрти, а то нам је показао Богочовек Христос. Такође, потребно је разумевање свог земаљског постојања не као коначног, већ као привременог у ишчекивању Будућег века. Међутим, у пракси видимо да то није лак процес. Говорити данас у оваквом светлу изазива одбацивање, штавише и омаловажавање, јер у кризним ситуацијама људи траже инстант излечење конкретног „дела“ душе и због тога прибегавају психоактивним лековима, а чешће и пороцима, како би у кратком року превазишли проблематику. Због тога, говорити да су молитва, вера или Црква лек изазива неверицу, јер сваки овај појам не делује моментално, попут медикамената, а у кризним ситуацијама, човек управо тражи брзину деловања. 

Одговор Цркве на проблем стреса јесте поновно преиспитивање и обнављање Божијег лика у себи кроз покајање. Наравно, задатак пастира јесте уочавање симптома душевних болесника и упућивање на њихово лечење кроз обраћење. Још један битан задатак Цркве јесте да покаже да психијатријске болнице нису место на којима се тражи решење, јер оне не поседују свештено предање које има ауторитет и бригу над повереним душама. Црквени светотајински живот има поптуну слободу да брине о људским душама. Литургијским животом човек се враћа у један свој природни интегритет, каквим нас је Бог и створио и као такав може да буде активан и да живи у свету. Од човека се не тражи да дуби на глави или да спава на камену, већ само да буде у правилном односу са Богом. Видимо напредак код људи који тако поступају, који у свој живот уводе одређену дозу молитве, која им помаже да се ослободе од свега, а и даље да живе у свету.

grigorijepalama.wordpress.com