Жене су хероји вере

ЈЕВАНЂЕЛСKИ текст јасно сведочи колико су жене допринеле сведочењу вере већ од самог почетка спасоносног процеса. Заправо, на почетку тог процеса имамо сагласност Ђеве Марије да буде Богомајка. Јеванђелске жене показују сигурност уверења и већу храброст од самих апостола.

Док је на неколико места у Јеванђељу записано сведочење о "сукобу" између појединих апостола, само на једном месту имамо запис о "сукобу" две сестре, Марте и Марије, због њиховог различитог разумевања гостољубља. Сигурно је да су постојали слични примери да их писци Јеванђеља не би заобишли, тим пре што су били мушкарци.

То јасно показује да је вера тих жена била непоколебљива тако да су могле да надвладају све сумње. Због тога су остале до краја догађаја на Голготи, нису се склониле и закључале као што су то учинили апостоли. Са њима је остао само један представник мушког рода, Јован Богослов. Оне су неговале пробуђену наду која их је подстицала да сачекају коначни расплет догађаја. Нису се препустиле тугомори и очају, имале су сигурну веру у Христову победу, победу живота над смрћу.

Њихов одлазак на гроб рано ујутро треба промишљати као идење у сусрет долазећој радости, а не само као поштовање посмртних обичаја. Чињеница да се баш њима јавио васкрсли Христос недвосмислено то потврђује.

Црква је због тога после Васкрса посветила женама трећу и пету недељу - Недељу Мироносица и Недељу Самарјанке. Kад томе додамо празник Материца пред Божић, онда јасно видимо да у црквеном календару имамо три пута дан жена током једне године. Уз то имамо и велики број светих жена које се славе током годишњег круга, што јасно показује да је жена у Цркви равночасна са мушарцем.

Све ово јасно показује да прича о "грешној Еви" нема своје упориште у јеванђелском садржају нити у здравом црквеном учењу. То је резултат једностраног приступа животу у вери који се своди на тражење кривца без стваралачког осмишљавања спасоносног решења.

Нажалост, истина је да појединци никако не могу да на прави начин промишљају улогу жене у црквеној пуноћи вере и богослужења. То се исказује различитим покушајима ускраћивања и обезвређивања, што је последица неостваривости промотера таквих површности и једностраности.

Црквени живот није нешто изоловано, одвојено од свакодневице у којој једни са другима на различите начине постојимо. Тако да они који су "изван" тела Цркве нису неко кога треба доживљавати као непријатеља кога треба омаловажавати и коме треба све ускраћивати. То су слободне личности које треба безусловно поштовати промишљајући их кроз оно што и њима, као и нама, Бог нуди, а не одбацивати их због различитости или стања у коме су.

Посматрањем многих догађаја у нашем времену видимо драстичан раскорак између онога како верујемо и како поступамо. Последице су трагичне. Видимо да на Васкрс син убија оца, отац сина, бивши муж бившу жену... То су трагедије које рашчовечују. Неумесно је наше даље остајање на дистанци догађаја уз изговор да ми ту "не можемо ништа". Искреније би било да кажемо да нас то не интересује, јер ми то не чинимо.

Треба знати да ова равнодушност лако може да прерасте у фанатизам, тако да и сами постанемо насилници, све у име вере и Бога. Ако себи не поставимо благовремено смернице и не ограничимо самољубље, лако ћемо одустати од "уског" пута вере и изгубити се на беспућу самообмане.

Потребно је да читајући јеванђелске изводе као добре вести, узрастајући у богослужбеној пуноћи, све то креативно проживљавамо у својој свакодневици. Само на тај начин могуће је ускладити све различитости тако што ће свако давати себе и све од себе, и нико неће тражити све само за себе. Само тако нико се неће осећати привилеговано нити ускраћено што је женско или мушко.

Трудићемо се да што више допринесемо заједничком бољитку, а не да што више присвојимо за себе. Апостоли и жене мироносице су на овај начин разрешили све своје различитости и неспоразуме. Без међусобног оптуживања, али са јасним именовањем свега, и ко је сумњао и ко је приговарао, успели су да изграде своју заједницу.

Савремени хришћани су пред великим изазовом, али ако исправно разумемо догађаје и поруке из прошлости, трудећи се да све то прилагодимо потребама савременика, моћи ћемо да подстакнемо преображај многих из безнађа у здраву наду. Само је важно да никада не заборавимо оно на шта нас подсећа апостол Павле, да "проповедамо Христа, а не себе", и то "Христа распетог и васкрслог".

Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј

novosti.rs