Улоге које играмо; маске које носимо

Велики број људи не живи своју аутентичну природу, не прихватају себе и своје сопство истински. Већина људи бира, или прихвата већ изабране и намтенуте улоге. Гради фасаду, носи маске. Јунг је користио израз Персона који је синоним за глумчеву маску. Термин означава самоприказивање особе у јавности а не њену праву суштину. Kада кажем прихвата већ изабране улоге мислим на оно што су најчешће родитељи предодредилидетету а оно то прихватило проводећи читав живот или добар део живота играјући наметнути сценарио. Отац може да каже своме сину да није у реду плакати, то раде само девојчице, он мора да буде мушко и син онда почиње да гради фасаду мушкости. Мајка може саветовати ћерку да је лепша када се насмеје и да није у реду бити бити тужна или намрштена и ћерка покушава стално да буде весела и насмејана чак и ако се тако не осећа изнутра. Неко бира улогу помагача. Или улогу спасиоца. Неко је стално жртва несрећних околности, жртвени јарац. Најстаријем детету у породици се углавном намеће улога малог одговорног одраслог човека. Улоге могу да се развију и на невербалне, суптилније и неизговорене родитељске захтеве. Дете бира да носи маску јер му она омогућава да буде вољено и прихваћено. Улоге постају структурисане у телу. Породични и друштвени захтеви обликују карактер, одређују судбину, несвесном динамиком. Играчи улога покушавају угодити другима јер следи награда; прихватње, љубав и одобравање, све оно што ом је било ускраћивано уколико се не би понашали онако како су родитељи захтевали. Већина људи се толико поистоветила и стопила са својом маском да назирање праве природе рађа страх и узнемирење. Своју јединственост су жртвовали за друштвене или културне стереотипе. Имамо и оне који иза фасаде саосећајности, несебичности, увиђавности, доброте, генијалности, крију и од себе самих и од других своју егоцентричност и егоистичне пориве. Промена окружења и различите околности доприносе запањујућој трансформацији личности.

Пракса је показала да, на жалост, када једном одбацимо део себе да бисмо завредили љубав других, ми стално наилазимо на одбацивање. Стављајући маску ми смо већ сами себе одбацили а очекујемо да нас други привате. И опет се трудимо да одиграмо улогу још боље и успешније јер смо осетљиви на очекивања других а уствари се све више вртимо у зачараном кругу, жртвујући лични идентитет. Један од разлога зашто није лако ослободити се улоге коју играмо јесте наша идентификација са њом и осећај блискости или упознатости с њом. Некад нисмо ни свесни да наше понашање није истинско, да је лажно. Један од фактора зашто је се држимо је и стид. Персона нас штити од стида. Стид нас нагони да се понашамо тако да избегавамо све оно што се не уклапа у начине на који смо одгајани и васпитавани. Стављамо маску да бисмо се допали, да бисмо се уклопили, да се не бисмо разликовали, да бисмо избегли сусрет са нашом сенком. Kако каже Ловен а и пракса потврђује, људи најчешће долазе на психотерапију да би се ослободили неког непријатног симптома, опесивних мисли, депресије, анксиозности, напада панике, нагомилане фрустрације, копмулсивног реаговања,осећаја да није успешна, да јој ништа не иде. Њих узнемирава симптом, оно што је на површини, оно што виде и осећају и желе да га отклоне али не желе да се промене на суштински и радикалан начин. Шта је оно унутар њих што доводи до узнемирености, ускраћује осећај задовољства, мира, испуњења, радости? Ловен сматра да је то страх да се буде оно што човек јесте, страх да се прихвати сопство јер можда је неадекватно и неприхватљиво. Тај страх утиче на прикривање и маскирање стварних осећања и нагони да се прихвате улоге које се од нас очекују. Међутим, без суочавања са собом, својим карактером, својим унутрашњим бићем, својом сенком, судбина која нам је наметнута постаје неизбежна. Први корак у терапији је открити коју то улогу играмо и разумети зашто је улога усвојена у прошлости, служи ли сврси и даље у садашњости. Маска нам углавном служи да би нас заштитила од оних аспеката наше личности који су сувише болни, неприхватљиви или застрашујући и са којима не желимо да дођемо у контакт јер тако је лакше. То што нисмо у конаткту с неприхватљивим деловима себе не значи да они не постоје и да не делују из нашег несвесног. Сакривени  у дубинама наше личности, одсечени од свести, прогнани аспекти наше личности утичу на понашање и управљају нашим животима. Трошећи огромну количину енергију за одржавање спољашње фасаде, остављамо себи мало задовољства и простора за креативност. Играјући улоге поричемо сопствене потребе. Не осећамо напор који улажемо у слику о себи, у игрању улоге али осећамо хронични замор, незадовољство, иритабилност, фрустрираност, анксиозност, депресивност.

Јелена Kрстић, психолог

blog.animaplus.rs