У разговорима са младима често можемо да чујемо да је овде – у школи, породици, граду, држави, региону – све безвезе. Када је нешто без везе, оно није повезано ни са чим, оно нема смисла. Израз „безвезе” означава немогућност налажења смисла. А када се у младу генерацију увуче бесмисао, када постану нихилисти и негативисти, то је знак за узбуну.

Једну подгрупу младих чине они који су истовремено уверени у своју вредност и у безвредност људи из окружења. Они верују: „Ја сам у реду, а други су безвезе.” Њима су у реду и њихови малобројни истомишљеници којима се окружују и са којима се затварају у „узвишене” групице и супкултуре. Оне се такмиче у узвишености тако што се међусобно презиру, али све оне презриво гледају на „рају”.

У њиховим главама је самопоштовање чврсто повезано са презиром према другоме: морају да презиру и осуђују да би осећали да вреде и да би другима показали да су „изнад”.

Већина њих има фантазију да је тамо негде, далеко одавде, много бољи, богати и праведни свет у којем би они могли да одлично функционишу, само када би тај свет хтео да их прими. Своје одбијање припадања „безвезној” заједници наглашавају тако што често користе стране речи, најчешће енглеске.

Најугроженија је подгрупа младих који верују „ја сам безвезе, други су безвезе”, што је позиција истовременог презира и према себи и према другима. Док су они први у конфликту са окружењем које презиру да би могли да поштују себе, код других је конфликт унутрашњи, тако да ни промена окружења не би променила негативан став према себи.

Када много младих не види смисао, тада у генерацији нема ни енергије ни кретања ка неком смисленом циљу, већ се колективно животари и чека. То је депресивна позиција иако понашање не личи на депресију: зависност од игрица, порнографије и социјалних мрежа, узимање дрога, алкохолисање, коцкање, екстремни спортови, истрајавање у површном хедонизму...

Смисао не постоји сам по себи, већ га људи налазе или тачније, приписују одређеним стварима. Када млада особа изјави да је нешто безвезе, родитељ треба да се активира и томе супротстави. Треба да истражи зашто тако мисли, шта би за њу било смислено. Он треба да јој доказује да веза и смисао постоје, да код ње негативизам сузбија аргументима. Иако се млада особа са тим неће сложити, овакви разговори позитивно делују на њу.

Родитељи који своје разочарање животом у датом окружењу преносе на децу праве грешку. Многи добри ђаци су одлично функционисали у уређеном систему, а када је постао неуређен, они су постали неприлагођени. Не желећи да промене себе и своје вредности, ови припадници средње класе су окривили систем. Иако на то имају пуно право, преношење тога на младе делује токсично.

Зоран Миливојевић

politika.rs