Бакине палачинке које покривају бол

Моја прабака Серафима је живјела скоро деведесет година и чинило ми се да ће живјети вјечно. Нисам могао другачије да замислим: стара жена небеско-плавих очију пратила је моје дјетињство, а ништа вјечније на свијету није било од њене сиједе косе и наших дугих разговора. И зато, када се разболела, нисам одмах разумио шта се дешава.

Тек сам завршавао први разред, свирао виолину и сам читао обимне књиге, али ме ни болесно жутило, ни нека посебна, нова туга у њеним очима није узбунила. Моја прабака је успјела да ме „превари” тако да је мој први разред завршио без бриге.

Издржала је бол, кришом примала сестру и правила љекове против болова. Није дозволила себи да легне. Понашала се као да је све исто. И само је једна ствар била посебна у последњим недељама тадашњег маја: палачинке.

Сваки пут када бих се враћао из школе, ишао сам за њом у нашу кухињу, а тамо ме је чекала хрпа топлих, као сунашца палачинки које сам јео, преливајући кондензованим млијеком.

Јео сам до ситости, а заједно са мојом прабаком, смијући се, бројали смо шта смо појели: дванаест, тринаест, четрнаест... И тада смо увијек пили чај. Као и до сада, као и увијек, цио мај. Отишла је у кревет одмах након што сам донио своје оцјене из школе. И опет ништа нисам разумио, чекајући њен опоравак, сједећи дан за даном за књигом негдје у близини. Док не дође вријеме за одлазак ван града, у викендицу са мајком.

И у последњим минутима растанка, прабака Серафима, која је већ лежала даноноћно, одједном се спремила, сјела и загрлила ме, да би се опростила. И видио сам да се у њој нешто дешава, иако изгледа да није плакала, али ја јесам. Али опет нисам вјеровао у растанак за који се спремала моја прабака Серафима, смјешећи ми се на силу.

Много ме је вољела. Да сам одрастао, можда би она то другачије изразила. Иако тридесет пет година касније, управо су њене палачинке, како сада разумијем, биле за њен погребне - мјесец дана прије њене смрти,(у руској традицији се за сахрану спремају палачинке, прим.)...

Памте се као да је било јуче: дванаест, тринаест, четрнаест...

Кад бих бар знао да волим како она зна!

Владимир Гурболиков

etos.press