Молим те, ћути !

Кад негде сретнеш моју маму

како ме носи у наручју свом,

ни не слутећи какву је драму

живела, бринући о животу мом,

молим те, немој јој ништа рећи,

не покушавај савет да даш.

Јер, не постоје праве речи

за оно о чему ништа не знаш.

Немој је питати зашто ме носи,

зашто, већ велики, не ходам сам.

Јер веруј, живот би мама дала

да ходати, трчати умем и знам.

Не питај откуд на моме носу

ожиљак чудан, некако крив,

Имам их још, а сваки нас сећа

на славље сто сам уопште жив!

Сваки тај ожиљак орден је срећи,

И сваки има озбиљан смисао,

неки је мањи, неки је већи,

неки је јер нисам чак ни дисао.

И још не говорим, ал' чему чуђење?

-прошле су само године две.

Мама то чека уз свако буђење...

А ти се чудиш, и то је све?

Ако твој поглед не даје снагу,

Опет га скрени, даље продужи.

Она ће знати, али не жели

са сажаљењем да се дружи.

Немој јој наводно утешно рећи

да баш сам леп, и да је штета.

Јер то што видиш у њеном оку,

то је ЉУБАВ! То није сета.

Штета је само кад човек не уме,

онда кад не зна, већ само слути,

кад нешто не може да разуме,

па упорно прича, а треба да ћути!

Оливера Живаљевић

facebook.com