О вечности, Протојереj Андреj Лемешонок

Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.
Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту.
Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.
Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.
А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.
Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.
Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.
Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога. Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.

manastir.minsk