Искушења у животу могу постати степенице ка небу

Нека ваш проблем, искушење које имате у свом животу данас, постане корак до неба.

Како ово постићи? Када се у овој тешкоћи предате Богу. Када се ова тешкоћа третира као прилика да откријете себе и негујете врлине.

Проблеми и искушења нису пријатне ситуације, али су неопходне. Када би све ишло како смо планирали, како бисмо желели, пре или касније бисмо пали у бахатост, незахвалност, илузију и патњу.

На жалост, ми смо склони да заборављамо доброту Божију у свом животу, јер лако падамо у прелест самообожења, јер се лако одвраћамо од Њега; Бог нас учи кроз искушења. Подсећа нас да нисмо моћни, да нисмо свезнајући, да нисмо самодовољни, да нисмо непоткупљиви, да нисмо нерањиви. Искушења нас буде из духовне летаргије у коју упадамо. Када неочекивано дође тешкоћа у нашем животу, поново хватамо бројаницу, поново почињемо молитву, поново се сећамо Бога нашег.

Све је у овом животу добро и благословено. Све. Чак и оно што сматрамо проклетством и злом. Све је добро и благословено, док се свему приступа са перспективом вечног живота. Ако све гледамо кратковидо и светски, природно ћемо бити несрећни и у малим тешкоћама свакодневног живота.

Видимо људе са великим проблемима како су мирни и срећни, а са друге стране видимо људе који имају све (на свету) а да су због најмање потешкоће несрећни и  узнемирени. То је зато што први имају ум упрт у небеса, док су други заглављени у блату земље.

Овај живот је Божански дар свакоме од нас. Није божански дар само када нам све иде добро већ и када смо окренути наглавачке. Овај дар није дат од Бога да бисмо се осећали срећни и успешни, већ да бисмо постигли одређени циљ (наше Спасење), да бисмо откључали (то је кључ) вечну срећу која нам се нуди. Овај живот сам по себи није ништа ако се не доживи као предворје вечности. Он добија дубоко и веома важно значење када га човек третира као прилику коју му је дао Бог да вечно живи са Њим.

Дакле, искушењима се приступа другачије, стрес се ублажава и све је олакшано. Све се ради глатко и мирно. Све је означено Крстом Господњим и завршава се у самом Спаситељу Христу. Човек сада не живи да би био срећан, него да би се спасао, да би се довршио у Христу.

Тек тада овај живот има смисао и значај (макар звучало помало грубо и екстремно): само када човек живи са Христом, за Христа, кроз Христа.

Имати породицу, успети у послу, обновити манастир, имати много деце, стећи друштвени статус итд. нема смисла, нити је битно ако нема Христа у вашем животу.

Ништа нема смисла и вредности без Христа. Све је џабе без Христа, без изгледа на живот вечни. Христос даје смисао нашим животима, даје смисао нашој смрти, даје смисао свему у нама.

о. Хараламбос Пападопулос

istologio.org