„Страшно, страшно”

Са људима није увек могуће разговарати о великим или суштинским темама. Постоји потреба да људи разговарају и о малим темама, да ћаскају, водећи, како се то каже на енглеском, „мале разговоре”.

Иако многи презиру ћаскање управо због његове површности, нејасног и скоковитог тока, веома ограниченог броја тема, оно је посебна и веома важна социјална вештина. Ко не уме да ћаска, тај ће тешко успоставити контакт са људима које не познаје. Људи који се не познају су опрезни и заузимају међусобну дистанцу. Док неко са саговорником комуницира о неважним стварима, он га упознаје, „испипава” како би оценио ко је и какав је, то јест колико му је близак по својим ставовима и погледима на живот.

Суштина ћаскања није у томе да се размене информације, да се реши неки проблем или да се дође до неког циља у теми разговора, већ да се друга особа не осети непријатно, да се опусти и донекле разоноди. Зато се и избегавају велике теме које могу да изазову неслагање и нелагоду код друге стране. Сигурне теме су време, климатске промене, пораст цена и слично. Мушка ћаскања су о спорту, аутомобилима… а женска о моди, куповини... Млади често ћаскају о музици и филмовима.

Постоји и једна врста ћаскања у којој саговорници заузимају заједнички негативни став према некој особи или појави. Оно често започиње реченицама „Јесте ли чули да ...” или „Видите ли ви шта се ради...” Од саговорника се очекује да се згражава над појавом или особом о којој је реч, тако да обично узвраћа „То је страшно.” Зато ову врсту ћаскања или друштвене разоноде називамо „Страшно, страшно”.

„Страшно, страшно” је веома присутно у свим друштвеним круговима. Ту спада паланачко оговарање комшија, трачање јавних личности, ужасавање над сарадницима... Често је то доминантна активност дискутаната на друштвеним мрежама. Бомбастични наслови у жутој штампи су привлачни, јер опскрбљују са материјалима за ову врсту разговора.

Главна психолошка добит коју „Страшно, страшно” доноси учесницима је што једни другима дају потврду њихове исправности. Када неко осуди неку негативну или „негативну” појаву, он одаје утисак да је он позитивна особа. Згражавајући се над некултуром, представља себе као културног; осуђујући примитивизам, постаје цивилизован; указујући на глупост, постаје паметан; осуђујући једне, доказује припадност другима...

Претпостављена логика: „Ако он греши, ја сам у праву” – није исправна. Тиме што неко доказује да је други лош, не може да докаже да је он добар. Зато „Страшно, страшно” само ствара илузију исправности и узвишености. А када постане водећа национална разонода, пасивизирамо себе у илузији да смо се уздигли изнад заједнице којој припадамо, а у којој примећујемо само негативно и покварено.

Зоран Миливојевић

политика.рс