Онима којима оптужују Бога да је створио људе за пропаст…

Питања која се често могу чути данас: „Зашто је Бог створио људе који ће завршити у паклу?“, „Како зло у овоме свету, ако га је створио Бог Који је љубав“, итд. – обично се могу чути од људи који се не удубљују и не размишљају о ономе што питају? А ево баш једног таквог одговора из ума светог човека, великог Григорија Паламе. Његов одговор захтева труд, захтева сабраност и концентрисаност, али ако желимо да сазнамо истину, потребно је да се потрудимо.

„Чиме се то ми људи разликујемо од мрава? Зар наша природа није сачињена од истог вештаства од којег и њихова, мислим на тело? Не хранимо ли се истим вештаством? Не живимо ли тамо где и они? Зар се не користимо истим способностима као и они? Зар нас мрави по нечему не превазилазе? Они се више труде да прикупе храну, одлично знају шта им је од користи и боље се старају да припреме годишње залихе. Ми њих превазилазимо разумношћу душе; али, какво је то наше превасходство у поређењу са оним које Бог има у односу на нас? Ако, дакле, ни сви мрави света, ако би се сабрали на једно место, не би могли да појме ни најмање наше дело или замисао премда их и не превазилазимо у свему, како бисмо ми могли проникнути у дела и ум Божији, када нас Бог бескрајно и бесконачно превазилази, и како бисмо без вере могли потпуно схватити последице догађаја? Као што велико светило на небу не би могло произвести дан, да његова светлост не превасходи наш вид, тако ни Творац наше природе, Бог, не би био Творац нашег спасења, када би нам био схватљив и када не би поседовао мудрост и доброту која превасходи наш разум. Како не помисле они који оптужују Бога за то што је позвао и оне који се нису делима одазвали на Његов позив, да би они, уколико их не би позвао, Њега сматрали узрочником своје пропасти? Он их је зато и позвао, да нико не би могао рећи да је Он узрок нечије пропасти. А зашто је он уопште створио такве људе, који ће бити предати на муке? Он није створио људе за мучење, него за спасење, што је јасно из саме чињенице да их је позвао. Да је Он хтео некога да казни, не би позивао све да се спасу. Ако је пак Он, по Својој доброти, привео и призвао мене да се спасем, а ја самога себе приказао као рђавог, не би ли моје зло, док још и није било учињено, морало већ тада да победи и спута Његову вечну доброту, тако да ме Он унапред не би позивао на спасење?! Да ли би то било праведно?! Онај пак ко не поставља питање на овај начин него окривљује Творца, у суштини тврди да Бог није требало да ствара разумно биће; јер, чему разум, ако при том не би постојале слобода воље и самовласност да се врши избор? А како би неко могао имати самовласност и слободну вољу, ако не би могао, уколико жели, да буде и рђав? Ако се, пак, без слободе воље не може бити рђав, онда се, свакако, без ње не може бити ни добар. Дакле, онај ко каже да Бог није требало да ствара оне који ће бити кажњени, самим тим каже да није требало стварати ни оне који се спасавају, и уопште, разумно и самовласно биће (досл. природу); а ако је и све остало било створено ради овог разумног бића, онда овим такав човек као да каже да Бог није ни требало да буде Творац. Увиђате ли колико је то неумесно? Међутим, пошто је Бог створио људски род као разуман и обдарен слободном вољом, па су, користећи се на различите начине овим даром, једни постали рђави, а други благочестиви, зар би доброме Богу уистину одговарало да, зато што ће бити и рђавих, не приводи у биће и оне добре? Да ли би ико могао смислити нешто неправедније? Ако би и један једини човек на свету био добар, ни тада не би било праведно не саздати творевину, зато што је бољи један који твори вољу Господњу, него десетине хиљада безаконика. Хоћемо ли онима што испирају злато из златоносног песка рећи да не треба толике гомиле земље пребирати због зрнаца злата? Послушајмо шта би било када не би постојао избор: када не би било званих, не би било ни изабраних, а како би ови били звани, ако не би били приведени у биће (ако уопште не би постојали? Скратимо, међутим, наше казивање и упитајмо оне што осуђују Онога Који жели да се сви спасу, шта радити са оним људима који не желе да се спасу? Будући да смо смртни, нама је нужно потребно да се хранимо. Дакле, пошто наш организам, ради опстанка, одабира храну и један њен део упија у себе, а други, непотребни, избацује напоље, хоћете ли због тог рђавог дела хране потпуно престати да једете, или ћете, због оног дела хране коју наш организам ради опстанка наше природе издваја и путем варења, упија и прилагођава себи, узимати храну? Нема потребе размишљати о овоме, јер ми самим делом одговарамо на ово питање, свакодневно се хранећи и уносећи у себе храну коју наш организам или прихвата или не прихвата. Због чега тако чинимо? Због тога што нам је урођена љубав према животу. Тако и Бог, по својственој Му благости и добротољубљу, није ради оних који ће по сопственој вољи постати рђави допустио добрима да доспеју у биће, него је ради добрих створио и оне који ће постати рђави.

tvrdjavaistine.wordpress.com