Фарисејска структура психичког конфликта

Главна структура психичког сукоба је фарисејска. Главне карактеристике фарисејске структуре су првенствено две: спољашње понашање и унутрашња психодинамична активност.
Спољно фарисејско понашање. Фарисејска структура психичког сукоба изражена је у следећим специфичним елементима:
1) Манифестација претеране побожности у религиозним формулама. Доминира узнемирујућа тенденција да се доживи и испуни сваки религиозни „чин“ који се сматра неопходним за самопотврђивање верске супериорности. Фарисеј је жедан религиозног искуства.
2) Декларација о верском савршенству. Фарисеј је осетио потребу да друге људе увери у ово савршенство, па чак и да их убеди. Из тог разлога он користи статистику. Искуствени елементи његове побожности су објективизовани тако да се могу мерити и вредновати.
3) Поређење индивидуалне религиозности са религиозношћу других људи. Фарисеј није друштвен у дубоком смислу те речи, али њему су потребни други људи да би потврдио своју верску супериорност. Он се позива на слабости и недостатке других људи како би осетио задовољство своје верске самодовољности.
Из тога произилази да су главне карактеристике које чине фасаду фарисејског понашања: жеђ за искуством, објективизација искуствених елемената побожности и зависност од других људи (поређењем).
Ова фасада, као понашање, одаје утисак самодовољности у сваком погледу. Фарисеј је горда (охола или понизна) особа која има „чисту“ (религиозну) савест јер је потпуна и савршена. Дакле, он је независан од Бога и људи јер се његова егзистенцијална перспектива поклапа са сликом коју је изградио за себе. Стога је фасада (његово понашање) идентична његовој „идеалној” слици о себи. Ова спољашња слика фарисејевог понашања на први поглед одаје утисак да се овај човек не суочава са егзистенцијалним проблемима; да не доживљава унутрашње сукобе; да му све у животу иде добро; не осећа се као да му нешто недостаје. И да нема на чему да завиди другима.
Међутим, сви ови спољашњи елементи су симптоми који изражавају доживљени психички сукоб. "Савршена" маска наглашава емпиријску крутост. Ова ригидност се такође схвата као израз несвесних, па чак и компулзивних процеса.
Али који је проблем са којим се суочава фарисеј?
Особа која се понаша морално и духовно самодовољно и има „одличну представу“ о себи заправо је дубоко разочарана немогућношћу да буде заиста савршена. Његова самодовољност стога произилази из потискивања овог разочарања и, што је још важније, из потискивања његове кривице за неуспех његове егзистенцијалне перспективе. Фарисеј тражи самооправдање. Он на све начине настоји да се оправда пред другим људима и пред Богом. Али чињеница да, како га Господ уверава, „није оправдан изашао из храма“, показује да је његова унутрашњост дијаметрално супротна његовој привидној психичкој самодовољности и смирености. Настојање да се покаже и прогласи своје савршенство открива драстичну прождрљивост која, као главни психодинамички мотив, принудно води ка компоновању и конструкцији фарисејске маске.
На тај начин нас спољашње фарисејско понашање, као синтеза појединачних симптома, води у фарисејеву ружну унутрашњост. Главне карактеристике овог ентеријера су следеће:
1) Осећај несигурности. Ово осећање се открива у целокупном понашању фарисеја, па чак и у његовом покушају да истакне своју супериорност над другим људима. Поређење себе са другим људима је заправо покушај да компулзивно зависи од одређене врсте подршке. Други људи су ослонци који могу да подрже његово савршенство, јер је човек обично савршен у нечему у односу на друге који нису савршени.
Али, наравно, специфичан проблем овде је збуњеност која с правом настаје. Од чега фарисеј жели да се осигура? Или шта му прети? Фарисеју прети спознаја своје личне кривице за своју немоћ и (неспособност) да приступи истинском и аутентичном моралном и духовном испуњењу. Ако из неког разлога дође до ове спознаје, здање његове фиктивне (идеалне) слике о себи ће се срушити, а то би за њега значило праву катастрофу. Тако, поређењем, покушава да се заштити уверавајући себе да, пошто су други људи инфериорнији од њега, поседује савршенство које не оставља места за кривицу.
Али, наравно, дубље значење фарисејеве несигурности има више везе са његовим страхом од самог себе. У стварности, он се плаши свог „голог” себе (Пост. 3,7) и жели да се сакрије иза туђих леђа да га не виде.
2) Осећај инфериорности. Свака изврсност у људском понашању обично је симптом одговарајуће неадекватности. Фарисеј показује снажан осећај супериорности који жели да надокнади (или прикрије) снажан осећај инфериорности који је потиснут у подсвести.
Заиста, ако је, као што смо рекли, анксиозност главни психодинамички мотив који усмерава спољашње понашање фарисеја на формирање маске супериорности и психолошке (моралне и духовне) самодовољности, онда је унутрашњи проблем ове особе „неподношљиво“ осећање инфериорности, услед неаутентичне реализације циљева егзистенцијалне перспективе.
3) Пројектовање личне кривице на друге људе. Општи презир фарисеја према свим другим људима, па и уопштавање овог презира у личности одређеног човека, открива његову дубљу психолошку потребу. И овде је претерани елемент („други људи“) симптом дубљег сукоба.
Фарисеј се суочава са својом кривицом, и пошто је потиснута, он је пројектује на универзални екран људске природе. Сви људи су одвратни јер нису успели да остваре своју егзистенцијалну перспективу. Сви су разбојници, неправедници, прељубници. Апсолутизација статуса кривца свих људи функционише у области савести фарисеја као психолошка компензација за потребу за самооправдањем.
Његова потиснута морална свест изазива тако снажну узнемиреност да само ова апсолутизација може психолошки „умирити“ фарисеја, који се несвесно суочава са својом неиспуњеном егзистенцијалном перспективом (боголикошћу). Али специфичан „симптом“ менталног сукоба који је доживео фарисеј у области кривице свакако је његова агресивност према другим људима, а посебно према царинику. Пребацивање његове кривице на друге људе врши се у духу агресије.
Фарисеј је заиста агресиван у поређењу са другим људима. Управо то чини сумњивим његово самооправдање и покушај да докаже своју моралну супериорност. Ова супериорност нема „личну“ самодовољност. Да би опстала потребна су му, како рекосмо, „туђа леђа“. Тиме их оптерећује својом личном кривицом (несвесним „механизмом“ пројекције) и истовремено их, међутим, на тај начин понижава. Јер на крају, сваљивање кривице на било ког „жртвеног јарца” заправо значи његово уништење.
4) Осећај анксиозности и очаја. Апсолутизација ружне слике људи (сви људи су грешници), у комбинацији са осећањем апсолутне самодовољности (фарисеју није потребан Бог), наглашава управо стрепњу која сија у фарисејском понашању. А пошто ова анксиозност произилази из дубоке кривице која лежи у основи структуре психичког сукоба, она такође изражава очај који носилац фарисејског сукоба осећа. Овај очај произлази из разбијања његове егзистенцијалне перспективе у борби свакодневног живота.
Посебна карактеристика структуре фарисејског сукоба је опсесивно трагање, доживљавање и истицање (најава) савршенства, односно идеалне слике. Фарисеј живи да би тежио свом савршенству и да би се хвалио да га је постигао независно и праведно.
Фарисејски „тип“ је неуротична особа која има веома високо мишљење о себи и стога своје супериорне идеје сматра правим идеалима. Тек када се фарисеј суочи са реалношћу своје промашене егзистенцијалне перспективе, може се пробудити и схватити потребу за променом.

Јован Корнаракис

www.bogonosci.bg