Лако је Христу, Он је Бог?!

„Желео бих да као закључак стиховима који описују Христова искушења у пустињи наведем расуђивање преподобног Јована Касијана који пише: „Спаситељ је, имајући нетрулежни образ и подобије Божије, такође требало да буде искушан у оним страстима у којима је и Адам био кушан док је још био у стању невиности, то јест, да буде искушан у стомакоугађању, сујети и гордости. Човекоугађање – због њега је Адам појео забрањени плод са дрвета; сујета – када ђаво говори прародитељима да ће им се отворити очи; гордост о којој говори: „па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло“ (1 Мојс. 3:5). Дакле, у овим страстима је и Господ Спаситељ био искушаван. Стомакоугађање када Му је ђаво говорио: „реци да камење ово постану хљебови“; сујета када Му говори: „Ако си Син Божији, скочи доље“; гордост – када показујући Господу сва царства света и њихову славу, ђаво говори: „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт. 4:3, 6, 8-9). Спаситељ је допустио ђаволу искушења да би нас Својим примером научио на који начин је потребно да побеђујемо кушача. Дакле, управо оним средствима којима га је и Господ одбацио. Дакле, Исус Христос је требало да претрпи наведена искушења, а више од тога није било потребе. Јер онај ко победи стомакоугађање није могао да буде искушаван похотом која потиче од презасићења, као корена којим ни први Адам не би био искушан, да обманут ђаволом, није прво прихватио страст која рађа похоту. И зато се за Сина Божијег не говори да је дошао у телу греховном, већ „у обличју тијела грјеховнога“ (Рим. 8:3), зато што је Он имао истинско тело: Он је јео, пио, спавао, истински трпео мучења на крсту, али греховну наклоност тела која је и направила преступ, Он није имао. Јер Исус није осећао огњену жаоку телесне похоте које нас због наше природе рањава против наше жеље… Дакле, ђаво искушава Исуса само у страстима којима је обмануо и првог Адама, претпостављајући да ће Исус, као човек, исто тако бити обманут и у осталим страстима ако би ђаволу пошло за руком да Га искуша у ономе у чему је оборио првог Адама. Међутим, побеђен у првој борби, ђаво већ није могао да нанесе Исусу другу болест, то јест, да пробуди телесну похоту која потиче од првобитног порока, то јест, стомакоугађања“.

Мени је ово расуђивање светог Јована Касијана такође било занимљиво и зато што код њега може да се уочи хронологија у борби са страстима (мислим на то када говори да страст похоте не напада ако је побеђена страст стомакоугађања); исто тако видимо и потврду велике истине духовног живота да су све страсти међусобно повезане и да попуштање једној страсти значи да ћемо ускоро имати проблеме и са осталим страстима. Хвала Богу, исти закон важи и за врлине, што значи да једна врлина за собом позива и остале, јер су све оне везане међусобно, као златне карике како то Оци говоре.

Такође из речи светог Јована Касијана јасно видимо да је Господ носио све немоћи наше људске природе. Он је био истински човек. о. Данил Сисојев, мученик Православне Цркве нашег времена упозоравао је на монофизитску јерес која се крије у изјави која често може да се чује међу неким верујућим људима, којом они покушавају да оправдају одсуство подвига и своју лењост. Ова мисао гласи: ‘Лако је Христу, Он је Бог!’ Ми знамо да Исус није само Бог, Он је и човек, Он је Богочовек и управо због тога је прошао кроз све тешкоће и страдања овде на земљи. Господ уопште није био у, да тако кажем, повлашћеном положају у односу на нас, чак супротно томе. Апостол Павле пише: „Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани.“ (Јевр. 2:18)…“

tvrdjavaistine.wordpress.com