Протојереј др Милош Весин - Срџба наша насушна

Гневност је, пре свега, повезана са гордошћу, а затим и са окрутношћу. Гневност (гнев, љутња, срџба, бес) је, једном речју, демонско стање људске душе.

У Новом завету, апостол Јаков у својој Посланици каже: „Човеков гнев не ствара праведност пред Богом“. Дакле, гневним стањима, ма шта са друге стране човек чинио и колико год се за верника издавао, не може постићи праведност. Kаже Господ: „А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога бити крив суду. Ако, дакле, принесеш дар свој на жртвеник и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде свој дар пред жртвеником и иди прво се измири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. Значи, све наше жртве, све што чинимо под паролом добра, за Цркву, за ближње – ако чинимо на трагу гнева, беса, јарости према ближњем, ни у какво нам се добро урачунати неће.

Гневност је, пре свега, повезана са гордошћу. Гнев је, затим, повезан са окрутношћу. Није ли врло често и осећање зависти и љубоморе оно које нас баца у стање гнева? Вредело би ослушнути речи нашег Св. владике Николаја, који каже: „Једино се смете љутити против себе. Не против других. Љутња доводи до гнева, гнев до беса, а ко зна на шта ће вас све бес навести!“ Пустити гнев из себе – многи кажу то је здраво; здраво је и опсовати, здраво је и викнути, здраво је и лупити руком о сто. А пустити гнев из себе доприноси, заправо, само томе да гнев ескалира у нешто још горе.

Данас је на Западу, поготово у Америци, изузетно популарна израда фигурица са ликом неког шефа, човечуљка у оделу бизнисмена, кога ћете ставити на свој радни сто и, када вас нико не види, моћи да ударате по њему до миле воље. И тако сте се ви ослободили свог беса јер сте могли и свог шефа по глави да ударате! Био сам пар пута присутан у неким канцеларијама, где сам видео како су секретарица или неко друго особље, не обазирући се на присуство страних људи, а вративши се из директорове канцеларије, почели тако да ударају. Kаже: „Ово ми је психолог саветовао, овако се ослобађам гнева“.

Било би добро када би човек испуштањем гнева из себе, отварањем тих „вентила“, могао да реши проблем. Међутим, проблем се тиме не решава. Проблеми се тиме, заправо, само умножавају. Јер, пуштањем тих „вентила“ и ескалацијом гнева, ми заправо почињемо нехотице, а онда и хотимице да повређујемо друге око себе.

У 6. веку, у Таватијској пустињи, била су изузетно популарна два монаха – Св. Варсануфије и Јован. Изузетно су били образовани, ни са ким лично нису ступали у контакте, али су великом броју људи одговарали на писма, деценијама. И једном се један човек обратио Старцу Варсануфију са питањем: „Kако ћу, Старче, на најбољи начин себи и деци својој да објасним шта је хришћанство и ко је прави, добар хришћанин?“ Очекивао је бар неколико страница деликатног одговора, а Старац Варсануфије је одговорио кратко: „Хришћанин је онај који другога не повређује“. Ако би ова дефиниција била скенер, питам нас: колико би заиста правих хришћана било у овом граду, у овој земљи, на овој планети?

Хришћанин је онај који другога не повређује. Евагрије из Понта, мудри писац, у своме делу „Утицај на молитву“ каже: „Али, пошто знам да је јарост и гневност оно што разара чисту молитву, чињеница је да не можете контролисати свој гнев уколико нисте спремни да се смирите. А никада нећете бити у стању да се искрено молите, ако сте при том гневни. Тешко да има врлине од које зли дуси више зазиру него што је то кротост, односно, смерност“. И наш Спаситељ нам исто поручује, да Га следимо у кротости: „Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“. Св. Kасијан наводи страшне речи: „Kо год мрзи на брата свога, тај је човекоубица. Јер, мржња, заправо, као ништа друго, уништава живот. И потпуно је јасно да мржња никуда, а поготово до врлине, довести неће. На крају, не смемо ничим бити оправдани. Не можемо рећи да нисмо знали, да нисмо чули јер, ако све што имамо предамо, ако се без краја молимо, ако жртве приносимо, а у срцу свом бес против ма кога подгревамо, ништа нам се ово урачунати неће“.

Св. Максим Исповедник, у својој сјајној књизи „400 глава о љубави“, каже: „…што се злопамћења тиче, моли се за онога ко те је увредио и ти ћеш се избавити“. Једино решење је – молити се за оног који те је увредио. Имате само две могућности: или да будете злопамтило и да у себи увећавате колекцију чирева, или да почнете да се молите за онога који вам је било какво зло нанео. То није лако, али је и те како могуће. И видећете да ће Господ деловати кад-тад, и на њега и на вас.

sabornacrkva.com