Грех као застарели појам

Ако верник није у стању да схвати због чега не треба чинити одређени грех, он га неће чинити зато да не би увредио Бога. Тако ће “грех” бити дефинисан на основу страног, спољашњег критеријума : Бог ће казнити / Бог ће се увредити. Ако оставимо могућност да се Бог не вређа / не гневи, онда ће и “грех ” за верника овог типа престати да буде грех, што потпуно дезоријентише нашу браћу. Јер, ко ће им онда рећи шта је грех, ако им не каже гнев Божији? За тај тип религијске свести ови страхови нису узалудни. Зато се опрезни ревнитељи побожности толико плаше преиспитивања амартологије (учења о греху); свеукупно разумевање или неразумевање живота зависи од тог: “Бог је рекао!”

Значење речи “грех” у контексту савременог начина размишљања крајње је проблематично. Класично схватање овог појма своди се на кршење Божије воље, Данас је то схватање застарело; да бисмо наставили да га користимо морамо прихватити целокупан контекст у ком је оно настало и хармонично се развијало.  Изворна употреба појма “грех” захтева светоназорске параметре са којим ми веома често нисмо спремни да се сложимо.

Пре свега, смисаони континуум речи “грех” подразумева постојање одређеног закона чије кршење је грех. Када констатујемо грех, ми се слажемо са тим да нам је познато исправно стање ствари и да се оно може изразити речима. Наизглед, све је једноставно. Жена која је ухваћена у прељуби очигледно је учинила грех и треба да одговара. Међутим, Исус законским прописима не признаје право да недвосмислено констатују грех.

Галилео Галилеј је својевремено написао дело које је изазвало велики скандал - Дијалог о два главна светска система, Птолемејевом и Коперниковом. Један од учесника дијалога, карикатурални аристотеловац Симплицио  ( у његовом лику Галилео је представио папу Урбана VIII ), тврди да космос не мора нужно бити ограничен сфером објашњивог и да постоји могућност да га наш ум не може схватити. Галилеј је, пак, веровао да људски ум може спознати истину “са веродостојношћу која је својствена самој природи”. Историја науке у XX веку показала је да је у праву био папа Урбан VIII.

Наш свет је такав да га не можемо до краја објаснити. Ако се слажемо са овом тезом, онда појам “грех” стиће важну субјектиивизујућу особину - “грех за мене”. Можемо да осетимо свој сопствени грех - тада оживљавају и испуњавају се бојама сви покајни канони и псалми, али “грех” постаје индивидуални, затворени појам. Који разликује дане Господу разликује, а који не разликује дане Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе Господу не једе и благодари Богу ( Рим 14,6 ). Тако “придржавање” и “кршење” табуа постаје релативно. За некога је грех да једе јабуке пре Преображења, за некога није.

Зашто да мојој слободи суди савест другога? Ако ја са благодарношћу једем, зашто да ме грде за оно за шта ја благодарим? Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све у славу Божију чините.

(1 Кор 10,29-31 ).

Хришћани не треба да осуђују једни друге, зато што појам “грех” није истоветан за различите људе. Јер један верује да сме све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему Господу он стоји или пада   ( Рим 14, 2-4 ). Запазимо: не треба осуђивати не зато што је то лоше, него зато што свако, да искористимо апостолов израз, има “свог Господа”, свој духовни пут, који другоме може бити сасвим неразумљив.

Идеја греха је повезана са идејом одмазде, из чега проистичу наше најједноставније молитве: “Господе, помилуј”, “Господе, опрости”. У унутарњем простору свести ове фразе могу имати најразличитији смисао, али када желимо да их објаснимо онима споља морамо се сложити са свим логичким условима њиховог молитвеног изговарања, а управо са следећим:

- Бог је толико ситничав и гневљив да нам неће опростити док га не замолимо да нам опрости;

- Бог нам замера одређене ствари, али ми можемо да манипулишемо њиме путем молитве;

- то манипулисање је побожно.

На жалост или на срећу, многе од претпоставки појма “грех” као кршења воље Божије данас су неприхватљиве. То значи да је време да старо схватање овог феномена заменимо схватањем које је у складу са нашим виђењем Бога и молитвеног односа са њим.         

протојереј Вјачеслав Рубски

одломак из књиге Православна духовност: рестарт