Код нас се људи често препиру ниокошта

Послије успјеха романа „Зло прољеће“, Михаило Лалић је у НИН-овом серијалу „Наши писци о себи и нашој књижевности“ говорио о својим даљим литерарним плановима и преовлађујућим књижевним наравима на тадашњој сцени.

Дело Михаила Лалић то је – његов живот. Могло би да се каже и обратно, свеједно је:

– Пишем само о ономе што сам на неки начин доживео, само оно што се дубоко урезало негде у мени, у срцу, у душу ваљда, у крв…Није ми доста само то што знам за неки догађај. Морао сам ја сам да будем тамо, морао је да буде ангажован бар неки мој нерв, да нешто ја сам осетим, директно да осетим, да то буде снажно, пуно емоција, да од свега тога после толиких година остане нешто у мени…Друкчије не иде…Кад радим као да откидам од самог себе…Кад сам завршио „Зло прољеће“ осетио сам како сам се мало испразнио…Одахнуо сам…

То каже сам Лалић.

Његов живот био је богат и разноврстан, пут којим је ишао био је увек прав, али тежак, претежак. Многи су посустали – али већина није:

– Рано сам остао без родитеља, нисам их скоро ни запамтио, и брзо сам осетио сиромаштво…Гимназију сам учио у Беранима, а онда сам дошао у Београд и почео студије на Правном факултету. Радио сам свашта…Требало је живети. Писао сам писма за разне фирме, правио рекламе, експедовао „Политику“, радио као келнер у Трговачкој мензи, после сам келнерисао и у нашој студентској мензи, разносио сам млеко по београдским кућама. Негде пред рат добио сам своје најбоље намештење: примили су ме у „Правду“, радио сам као сарадник на криминалној и судској рубрици, а правио сам и земунску хронику…Ту ме је затекао рат…

…Рат, то је била „Свадба“…После устанка логор у Колашину, а затим логор у Солуну. Средином 1944. године, после једног великог бомбардовања Солуна, једна група логораша успела је да побегне. Нашли смо се на Халкидику, грчком полуострву, брдовитом и шумовитом, и прикључили се ЕЛАСУ…Било нас је око седамдесетак…Читав батаљон…Борили смо се…То је била једна кратка, али занимљива епизода у мом животу. Мислим да ћу се једном вратити на тај мој грчки период…Одатле сам крајем 1944. отишао у Црну Гору где сам наставио новинарски рад у цетињској „Побједи“…

…Писао сам и песме и приче, али прва ствар коју сам објавио био је један фељтон…Написао сам и послао „Правди“. Потписао сам другим именом…Имао сам неки псеудоним…То је било 1936. године. Послао сам то „Правди“, очекивао да видим објављено, очекивао и – заборавио. После више од годину дана један друг с којим сам радио заједно, показао ми је тај фељтон…Био је најзад објављен, али сам га једва препознао…За ту годину био сам се много изменио и то што је било одштампано као да није било моје…Сећам се да се радило о неком самоубици, о неком Чеху који је био дошао овамо да купује наше шуме и који се на крају обесио овде код нас…Сећам се и првог хонорара: износио је педесет динара…

…У „Младој култури“ објавио сам своје прве песме. Неке сам објавио и у „Студенту“, неке и у „Зети“, једном малом опозиционом листу који је тада излазио у Подгорици…Писао сам и репортаже…

…Оно што сам мислио да је озбиљније, а то су у првом реду биле приче, објављивао сам у „Политици“. Три приче из тог времена пренео сам после у „Извидницу“. Биле су зреле и могле су, по мом мишљењу, да уђу у ту збирку…

…Често сам прекидао свој рад…И пре рата, а и сада. Пре рата сам био у ствари утитилитаран писац – да тако кажем…Таквом писцу, уосталом, није ни било тешко да прекида свој књижевни рад ако је он уопште то био…Штрајк је био пречи од писања, растурање летака важније од сваке песме…У првим данима после рата, нарочито у време док сам још живео у Црној Гори, често сам доживљавао мале кризе…Тешко је то живети далеко, у провинцији, и имати неке амбиције…Знам да се све мења, да иде на боље, али – онда је било тако. На пример, осмелим се и пошаљем причу за београдску „Књижевност“…Добро, није била објављена, али никад никакав одговор да се добије, никад никакво мишљење…Човек се осећа помало беспомоћан…Настају кризе, колебања…Криза прекида рад…

…Пишем доста тешко. С напором. Не умем да измишљам. Све што пренесем на хартију живело је пре тога на неки начин у мени…И – не умем да причам о томе…

…Да ли сам песник? Лиричар? Па – можда и нисам…Кад сам 1940. године писао песме, сви су ме убеђивали да сам талентован песник…Нисам им веровао. Више сам волео прозу. Кад сам после рата хтео да објавим неке песме, за једну збирку сам хтео да сакупим, – одбацили су их са врло рђавим мишљењем…Сад их више не пишем и мислим да је то врло добро…

…А можда и јесам нека лирска природа…Ко то зна?

Пред Михаилом Лалићем стоји неколико табака чисте беле хартије одличног квалитета исписаних његовим ситним, читким рукописом, и пуна кутија најбољих „Фабера“. Лалић тако пише: кад дође његов час, седи по неколико сати, пише стално, никад не прецртава, ту крај „Фабера“ стоји и гума и кад му се нешто не свиди, он то једноставно избрише и наставља даље, даље, даље, оловка се истроши, он је остави и из кутије узму другу, спремну, заоштрену као за стенографа…

Пише за „Борбу“ једну серију репортажа из Париза, у коме је провео годину дана и из кога се управо вратио.

– А после, о чему онда?

– Требало би да напишем још три или четири романа из Револуције. Амбијент је непромењен: Црна Гора. То мислим, а шта ће бити од тога не знам још ни сам…Прво бих почео са Устанком. Све ово што сам до сада писао било је некако около, около. Сад хоћу Устанак. Мислим да је време…Да сам спреман. Истина, мало се прибојавам: много је од свега тога остало у мени, много утисака, много дивљења, много најлепших и најплеменитијих сећања на људе, на збивања…Хтео бих да за ту ствар имам времена….Осећам да могу доста рећи, да не осећам, не бих писао…Формално, то што ћу писати биће, можда, слично са „Прољећем“, мада ће то у основи бити нешто сасвим ново. Имам готову композицију, али још нисам почео да је попуњавам…Биће, као и неки детаљи у „Прољећу“, доста ствари датих двоструко ретроспективно – враћам се уназад од 13. јула, у живот појединих својих јунака…И мислим да ће њих бити много мање него што је то до сада био случај код мене…Али, оставимо то све будућности. Понекад све то може да испадне врло смешно…

…Не, приповетке више нећу да пишем. То сам одлучио још раније, а и видим – многи их неради примају, мислим на приповетке уопште, па – да им учиним…

…Заокупи ме некад лик Џане из „Злог прољећа“…Драга ми је та жена. Намеравам да пишем о њој даље, можда већ у наредном роману…И мислим да су код нас у Црној Гори жене боље него људи. Све оно што је традиција и морал сачувала је жена. Човек оде од куће, оде у борбу на пример и погине, жена остане у кући, жена диже и чува. И јуначније су, и хуманије, све је, чини ми се, на њиховој страни…И жртве су прилика, друштва, све што је најтеже падне на њих…А с друге стране, оне су подигле људе, оне су подигле оне с којима се поносимо…Чудне су те наше жене, то наше село…

…Село ће у првом реду бити предмет мог даљег интересовања, даљег рада. Личности? То су чак и такви сељаци који су читали Крлежу, интелектуалци који су проучавали Маркса. Па то је читав један свет који је скоро нестао…Нема га…Или је изгинуо, а највећим делом је изгинуо, или је данас такав да сам себе не може да препозна, не може ни да се сети како је некад изгледао…

…Село је део мене…Ја не могу да га одбацим, не могу да се одвојим од њега…Најмање могу због тога што неки критичари кажу – е, доста је села, још немамо град у литератури…Ја не могу да пишем рецимо о Београду, просто – не могу, мада сам ту провео добар део свог живота…

…Француска? Не бих желео да о томе говоримо. То је једно разочарање…Носио сам у себи неке неодређене симпатије за ту земљу, за земљу Балзака, Пастера, носио сам неке симпатије из давнина…Ваљда зато што су нам помогли у оном рату…Знао сам какви су били у Комуни, свирепо су се обрачунали са комунарима, знао сам какви су били у колонијама, па ипак – били су ми ближи, ближи од свих…Поготову када се зна какви су били други, какви су сви остали велики…А ето, друкчије је све то, друкчије него што сам замишљао…Жао ми је, не бих хтео да верујем у много штошта али, – не говоримо о томе…

…Иначе, код нас се људи често препиру ниокошта…Полемише се око књига које и не постоје. Уместо да пишу – попују један другом…Пишу шта би, евентуално, требало написати, а тога шта би по њиховом мишљењу требало никако нема, па нема…И уместо да се већ нешто учини, уместо да се нешто уради, да се више уради, – стално исте приче…Ја нисам против новог, па ма како то ново звали, али јесам против неразумљивог. Ето, узмимо француске писце, ове највеће које имају, најмодерније – сви су јасни, разумљиви. Ја сам учио језик на њима. Лоше би се провео неко ко би на понеким нашим писцима учио наш језик…Не разумем шта значи то: пишем за оне који ће ме схватити после сто година. Немамо право да будућности намећемо било шта, исто као што немамо право да потцењујемо своје савременике…Ко зна како ће се будућност понети и поиграти с оним што је, наводно, писано за њу…

…Ја добро знам да је боље писати модерно него старомодно, али је за мене основно да оно што је написано буде – јасно…Апсурдно је ако то морам и да доказујем. А најважније је – радити, штампати, да буде што више писаца, што бољих, што разноврснијих…Треба радити, лењост је наша велика мана. Чуо сам једном овако нешто – да наша књижевност хронично болује од она два сата спавања после ручка… Треба радити…

Михајло Лалић

НИН, 14. март 1954, год IV, бр. 167, стр. 20.

журнал.ме