Ухваћени у пролазности, губимо осећај вечног

Не могу да знам праве разлоге због којих људи прилазе Цркви. Можда то раде да би зарадили новац, да би стекли славу, можда да би размишљали о речима светих и да би лажно филозофирали са својим ближњима, можда да би нашли излаз из својих душевних мука. Разлози могу бити многи.

Али на крају, један би морао бити прави, а то је Тело и Крв Христова. Црква нас храни истином божанске речи, телом и крвљу Богочовека, Тајнама благодати. И трагично је живети у Цркви Христовој само због овоземаљског успеха, због новца или славе. Трагично је јер Црква Христова тако ништа не обећава, Христос не обећава ништа тако.

Међутим, хришћани лако наседају, задовољавају се земаљским благодатима и траже пропадљиво и сујетно, световно и ограничено.

Црква Христова нам нуди да живимо она стања до којих смо можда немоћни да допремо логиком, али смо позвани да приступимо са вером и надом. Ништа није лако, али, ништа није немогуће.

Критеријум за живот хришћана нису људи, већ Христос. А Христос је критеријум нашег живота, не да се разочарамо својом изопаченошћу, већ да коначно видимо где можемо да стигнемо по благодати.

Световно разумевање нам не дозвољава да искусимо оно што смо на крају позвани да доживимо.

Ухваћени у пролазности, губимо осећај вечног. Држећи се свакодневног живота, губимо осећај стварности који се доживљава кроз заједницу са Богом.

Да ли су то теорије? Вероватно тако звуче и у мом и у твом срцу.

Јер ти и ја живимо у Цркви, а не живимо Христом. Јер ти и ја живимо у Цркви, али не живимо благодаћу Божијом. Јер ти и ја живимо у Цркви, али не живимо са борбом. Јер ти и ја живимо у Цркви, али се одричемо свог крста.

Нажалост, сами себе обмањујемо када говоримо о нашој тами која ће можда једног дана донети светлост, нашем паду који ће једног дана донети васкрсење, нашој грешци која ће нас учинити искуснијим, мудријима. . .

Ово кажем зато што се много пута хвалимо својом безаконом прошлошћу и „играмо је“ као изгубљени синови који су се вратили. . . али се нисмо вратили, остали смо тамо, у туђини греха нашег.

Варамо се и мислимо да је наш живот вредан речи и хвале јер је пун искустава, али наше искуство губи вредност јер и даље патимо.

 арх. Павел Пападопулос

pavelpapadopulos.wordpress.com