Умеће компромиса

Када чују реч „конфликт” многи помисле на свађу. У стварности свађа и конфликт нису исто. Свађа је последица конфликта, или тачније, она је покушај да се разреши конфликт. Двоје људи које ћути или љубазно комуницира могу бити у значајном конфликту, иако се то не примећује из њиховог понашања. Конфликт је ситуација у којој двоје људи имају две толико супротстављене жеље (или интереса) да једна другу искључују.

Када конфликт дефинишемо на такав начин, јасно је да свако од нас свакодневно учествује у великом броју конфликата: с децом, с партнером, с колегама, с рођацима, са странкама, с непознатим људима итд. Управо због тога што су у свакој врсти односа конфликти неизбежни и чести, потребно је код себе развити ону социјалну вештину која се зове „преговарање” или „управљање конфликтом”. Мало дете није у стању да разликује себе од својих жеља. Зато када двогодишње дете жели нешто што родитељ одбија да му испуни, оно се осећа одбачено и невољено. Оне није у стању да разликује одбијање испуњења његове жеље, од одбацивања њега као особе. Зато оно у овом периоду тврдоглаво и веома упорно захтева да му се одбачена жеља ипак испуни – више не толико са циљем да добије оно што жели, већ са много важнијим циљем да натера родитеља да му докаже да га воли и прихвата.

„Додатно мотивисање”

За разлику од детета, одрасли јесу у стању да разликују себе од својих жеља, па и од оних најважнијих. Зато они када им неко важан одбије испуњење неке жеље, то не разумеју као престанак односа љубави или поштовања. Ово разликовање им омогућује да преиспитују своје жеље, да их одгоде, обликују и мењају.

Разликовање жеље од особе је одлика емоционално зреле особе, тако да многи одрасли у себи још носе оно „унутрашње дете” коју ту разлику не увиђа и не разуме, па зато ни конфликте не разуме на одрасли начин.

Типично је да људи који су у неком важном конфликту с другим покушавају да утичу на другога да учини тачно оно што они желе. Након безуспешног уверавања другог, следи његово „додатно мотивисање” неким обликом емоционалног изнуђивања, где је циљ да се други осети кривим или дужним, да се уплаши или сажали. Понекад особа покушава да натера другог да чини оно што она жели применом физичког насиља. У већини ситуација ове стратегије не успевају да „сломе” вољу друге особе којој је дати захтев неприхватљив. Многе од датих ситуација су решиве уколико особа уђе у процес преговарања са циљем да постигне компромис.

Компромис је за многе људе ружна реч јер верују да постају губитници ако не добију све оно што желе. У стварности компромис је резултат процеса преговарања у којем две стране долазе до сагласности око обострано прихватљивог решења тако што је свака од њих одступила од захтева који је за њу био најбољи.

Дете учи вештину преговарања

Да би људи могли добро да преговарају с другима, морају се прво договорити сами са собом. У комплексним конфликтима као што је на пример подела имовине стечене у браку, важно је, поред идеалног решења, дефинисати и минимално решење, повући црту и одредити оно око чега особа не жели да попусти. Између идеалног и минималног циља налази се простор за компромис. Колико ће која страна да попусти зависи од преговарачке вештине: шта се нуди другој страни и шта се тражи заузврат.

Није могуће у сваком конфликту наћи компромисно решење. Поготову не онда када није у питању конфликт жеља, већ конфликт особа. То су оне ситуације када се особе међусобно мрзе или презиру и када је њихов однос оптерећен осветом, похлепом или инатом.

Децу треба учити да постоје родитељски захтеви око којих нема преговора и они други када се може преговарати. Постоји неколико начина за постизање компромиса око дечјих жеља: дозволити жељу уз ограничење, померити остварење жеље за неко друго време, везати остварење жеље за неки задатак итд. На овај начин родитељ индиректно подучава дете вештини преговарања коју ће оно опонашати са својим вршњацима, а која ће му бити веома корисна у одраслом добу. Способност преговарања и прављења компромиса је једна од тајни доброг односа са људима.

Зоран Миливојевић

politika.rs