Мржња према телу
Наше тело, са својим карактеристичним обликом јесте „носилац” нашег Ја и наше личности. Речи личност и различитост имају заједнички корен у речи лице. Због карактеристика нечијег лица ми ту особу примећујемо као посебну, различиту од других и памтимо је као појединца.
Иако се не може повући знак једнакости између нечијег тела и нечије личности, многи поистовећују тело и личност. Сматрају да нечији телесни облик изражава нечију личност. Ово поистовећење још као деца усвајамо кроз бајке у којима су добри људи увек лепи, а зли увек ружни.
Док је егзистенцијално питање: Зашто сам имао несрећу да се родим баш у овом телу? – сасвим разумљиво када га постављају особе рођене са телесним деформитетима, исто то питање све чешће можемо чути и од „здравих и правих” младих људи. Они процењују да се нису родили у „довољно добром” телу, тако да су ружни или недовољно привлачни. У њима је веома снажан унутрашњи конфликт између представе какво би тело требало да изгледа и његовог стварног облика.
Разлози су различити, од незадовољства општом грађом (низак или превисок раст, дебљина или мршавост, диспропорција горњег и доњег дела тела итд), до незадовољством обликом неког посебног дела тела.
Када особа верује да је могуће „поправити” властито тело, тада вежба, држи дијете или одлази на естетске операције. Када верује да је стање „непоправљиво” уместо да прихвати своје тело такво какво је, она наставља да га не прихвата, остајући хронично незадовољна. Тада можемо говорити о дисморфичном поремећају (од дис, лош и морфос, облик).
Незадовољство властитим телом може бити различитог интензитета, од несвиђања, па до снажног непријатељства према телу, укључујући презир и мржњу. Када је особа уверена да је тело „криво” што је непривлачна и што зато не може бити вољена и срећна, мржња према телу се може изразити кроз неки облик самодеструктивности.
Када особа разликује себе од тела, оно је предмет њене деструктивности, од самоповређивања, преко „сецкања” по рукама и бутинама, до самосакаћења. Када особа не разликује себе од свог тела, она тада своју деструктивност окреће не само према телу, него према себи као личности, све до директног или индиректног самоубиства.
Зашто је привлачност тела постала толико важна? Главни разлог је што је савремена култура наметнула лепоту и привлачност као нужни предуслов за срећан, љубављу испуњен и успешан живот. Када генерација младих поверује у такве идеје, онда оне постају генерацијска стварност како у односу према другима, тако и у односу према себи.
У оним културама које нису „холивудизоване” привлачност тела нема тако велику важност. Када телесна привлачност није услов за прихваћеност, лакше је бити прихваћен од других, што доводи и до лакшег самоприхватања.
Зоран Миливојевић
politika.rs
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!
Уколико желите да подржите мисионарски рад Живих Речи, то можете учинити на линку ОВДЕ
Хвала Вам!